Uskršnji razgovor sa Milančetom Radosavljevićem: "Ne upadam kroz krov, uvlačim se na sporedan ulaz"

"Ja nisam više srećan kao nekad, radosti, tugo i poslednja nado,

dušu mi steže samoća pusta, ti s drugim deliš sve što ti dadoh.

Preporučujemo

Ti si htela i što nisi smela, ljubila me a nisi volela,

dok se drugi u tvom srcu krio, ljubavi sam tvoje željan bio.

Ti skrenu nekud sa puta moga, ko jarko sunce u suton kad zađe,

i osta tama u očima mojim, pa stazu sreće ne mogu da nađem.

Ja ne znam više gde da te tražim, ljubavi, tugo i nadanje moje,

jesen je blizu, dušu mi steže ledena gruda ljubavi tvoje."

(Milanče Radosavljević - Branislav Cvetinović Laki)

- Pesma ima dva izrazita pravca: da razveseli i da isentimentališe. Na milion mesta sam prisustvovao istoj sceni - dok ja pevam, ljudi plaču. Sećam se, dok sam pevao na koncertu u Padinjaku, plaču i čuvari, plaču i zatvorenici - priča legendarni Milanče, oličenje vaskrsnuća u narodnoj pesmi.

- Ljubav je čudo, izludi najpametnijeg, opameti najluđeg, pomera granice i država i ljudi. Mi nismo ni svesni šta sve može ljubav i ljubavna pesma.

Ove 2021. godine Milanče obeležava šest decenija kako živi od narodne muzike.

- I sad kad razmišljam kako i zašto ovoliko trajem, i posle šezdeset godina pevanja i sviranja najtežih pesama po svadbama i kafanama, dolazim do odgovora da to mora da se rodi. Od mog dede sam naučio i zavoleo "Ko t' pokida sa grla đerdane", "Pšeničice sitno seme", "Kraj potoka bistre vode", "Omer beže", "Devojka sokolu zulum učinila", "Teško je ljubit tajno" i, naravno, "Stade se cveće rosom kititi" - prvu pesmu koju sam naučio da sviram i pevam na harmonici.

- Otac kosi žito, majka kupi srpom, a ja prostirem užeta. Posle se vratimo pa povežemo žito. Kad pripekne zvezda, roditelji ožedne pa me pošalju po vodu. Uzmem testiju, od zemlje napravljenu posudu za vodu, koja ima jedno dve kile a u nju može da stane pet litara vode. Vratim se sa dušom u nosu, al' mi milo kako se roditelji na žegi rashlađuju.

Kasno je počeo da snima (prvu ploču tek u trideset prvoj), a veoma rano je počeo da svira harmoniku i da peva.

- Prve svadbe i igranke sam svirao bez struje i pojačala, dve harmonike i bas sa zvečkom. Već od sedamnaeste sam počeo da zarađujem i da živim od pevanja, i tako, evo, sve do danas. Sećam se, radeći u "Vinogradima" i u "Parku", bivalo je godina kada sam samo dva dana bio slobodan. Ako je neko grešan, mi narodnjaci smo posebno, najviše radimo na praznike.

- Prepešačio sam i proputovao sa harmonikom odavde do Moskve i nazad. Sve dok nisam nabavio auto, imao sam naduvene noge, deblje od najvećih fudbalera. Harmonika je moja najveća ljubav u životu. Kad sam ja počinjao, maštao sam da budem kao velika zvezda na harmonici Mića Stojanović, da jednog dana budem na nekoj plakati ili na omotu ploče sa harmonikom. Nisam mogao da poverujem da će doći vreme da ne sviram. Mislio sam da posle tolike ljubavi mogu samo da umrem. Evo, nisam umro, a ne sviram.

Milanče je fenomen, nepresušan izvor energije, volje i upornosti. Sa paralizovanim prstima svirao je harmoniku i na najtežim svadbama i na nekoliko svojih ploča.

- Profesor me triput vraćao, nije hteo da me primi na časove. Verovatno ni ja ne bih primio učenika sa takvim prstima. Alli, život je čudo, možda su moje zenice pokazale ljubav prema harmonici.

- Kad sam zavezao totalno, počeo da šištim kao gusan, odem kod čuvenog doktora Cvejića otorinolaringologa. Ispričam mu kako odjedno i sviram i pevam, da se usput bavim i poljoprivredom. Doktor me sasluša i reče: "To ti je kao kad bi za traktor zakačio prikolicu, a za prikolicu zakačio plugove. Pa, kako će taj traktor da izdrži? Skidaj harmoniku, hitno!"

Milanče je sam svoj majstor, i u kući i u diskografiji. Ipak, posebnu zahvalnost duguje Aci Stepiću, svom prvom kompozitoru.

- Aca Stepić mi je od srca, baš onako bratski i ljudski pomogao. Sa njim sam snimio prve tri singlice, prvih šest pesama. Drhtale su mi noge od strahopoštovanja prema čika Aci i njegovim asovima. U to vreme je bilo jako teško snimiti ploču. Diskografska industrija je bila na vrhuncu, a mnogo gladnih usta i očiju. Neki kompozitori su mi tražili puno para, a ja da sam imao pare ne bih ni pevao.

Skoro svaka Milančetova singlica oporezovana je kao šund, onim crvenim štambiljem i napomenom: "Ovo izdanje podleže obavezi plaćanja poreza na promet".

- U početku mi bilo krivo zbog tih žigova, a posle mi bilo lakše. Saznao sam, naime, da je na taj način deo prihoda od naših tiraža išao na izdržavanje naših kolega iz klasične muzike. Ispalo je da je publika kupovala baš te žigosane ploče. Možda zvuči kao fraza, ali zaista je tako - jedino merilo su narod i vreme.

Već od 1977. godine Milanče postaje kantautor, sam sebi komponuje i svira na pločama sa svojim ansamblom.

- Sećam se, legendarni snimatelj Aca Radojičić primeti: "Skidam kapu Tozi, Novici, Milančetu, Dušku Petroviću i Žići Kojiću - vi sami odjedno svirate i pevate". I danas kad razmislim, čestitam samom sebi - nosim pod grlom tešku harmoniku i još pevam i vodim orkestar, i tako snimam nekoliko ploča! Ako u godini pevam i sviram 360 dana, pa koje će to grlo da ostane čisto kad uđeš u studio? Možda zato i zvučim tako promuklo na mojim snimcima.

- Zadnjih godina kako sve manje radim, glas mi je odmorniji, publika očekuje i neke nove pesme. Iskreno, nikad ne jurim nove pesme, mada sam svestan da su i moji evergrini nekad bili noviteti. I u kafani kad pevam, pored verne publike uvek ima i onih koji me prvi put slušaju. Ja sam starog kova, ove stare pesme vrate me u mladost, pa se osećam mlađi.

Uskršnji praznici su dani pokajanja i praštanja, a Milanče je sa svojim pesmama najveći primer vaskrsnuća u narodnoj muzici.

- Meni moja publika ima šta i da oprosti: i kad se ne čujem, kad mi zariba svaka žica, kad čkiljim kao sijalica, ljudi me slušaju i kad se ne čujem. Roditelji kad pošalju svoju decu da me slušaju, znaju da su u sigurnim rukama. Zovu me na svoje veselje, ne da pevam, nego da budem sa njima, da me gledaju i uživaju - od toga nema dalje. E, to se zove ljubav i poštovanje, to je suština i mog i sveopšteg vaskrsnuća.

I tako, već 60 godina, Milančetov glas i peva i plače, bolnog ozdravlja, zdravog očarava.

- Ja imam taj promukao i plačljiv glas. Ja nemam neki glas da razbijam, da pucaju čaše i prozori. Ja ne upadam kroz krov u kuću, ja se uvlačim na sporedan ulaz.