72. rođendan maestra Dragana Aleksandrića: "Idemo dalje, al' polako, ne ubrzavajte pesme"

Na današnji dan, 7. juna 1949. godine, rođen je Dragan Aleksandrić, jedan od najplodnijih kompozitora i aranžera narodne muzike svih vremena. Tokom karijere duže od pola veka komponovao je i aranžirao nekoliko hiljada narodnih pesama za znane i neznane, za najveće zvezde, ali i za unikate i raritete narodne muzike, duete, grupe pevača, ansamble.

Preporučujemo

- U muzici nema kraja, a kao hrišćanin verujem u besmrtnost. I posle svih zlatnih ploča, tiraža, zvezda, priznanja, svih ovih godina i decenija, osećam se kao da sam na početku. Na mom najnovijem trostrukom CD-u u PGP-ovoj ediciji "Zapisano u vremenu" piše - idemo dalje! - kaže maestro Dragan Aleksandrić.

I dan-danas ga prodrmaju žmarci kad se seti svojih prvih pesmičaka na singlicama od pre pola veka.

- Sećam se ja i tog poziva - 'ajmo kod mene da slušamo ploče. Meni je značilo mnogo, a damama još više, jer su očekivale da postanu zvezde. Sećam se i prvih gramofona na kurblu, sećam se i prve harmonike koju mi je napravila majka od kutije za cipele, lastiša i pokidanih dugmića sa košulje. Sećam se i prvih kupljenih harmoničica, prve crvene "Honerice". Pre nego što sam upisao prvi razred osnovne škole ja sam imao dva razreda muzičke škole - solfeđo, teorija muzike i harmonika.

- Jednom prilikom moj prvi muzički učitelj, Slovenac Josip Ažman, koji je svirao nekoliko instrumenata u Simfonijskom orkestru Doma JNA, reče: "Ovde ćeš i ti svirati jednog dana". Bio sam u neverici: ja, siromašno dete sa Zvezdare, u takvom sastavu!? Tako me je spremio da sam primljen na audiciji posle deset sekundi. Tada sam rešio da se borim da budem najbolji učenik Vojne muzičke škole. Tako je i bilo: od maršala Tita i danas čuvam zlatan sat kao nagradu za najboljeg pitomca, a dobio sam i nagradu da biram gde ću da služim. Pored harmonike svirao sam i sve moguće udaračke instrumente: bubanj, činelo, doboš, zvona, zvončiće, timpane, ksilofon, trianglu...

Dragan Aleksandrić je poznat kao perfekcionisata, jedan je od prvih koji je uneo note u studio na snimanje narodnjaka.

- Komonovao sam i kad mi se htelo, a bogami sam stvarao i kad mi se neće, a ono nadođe. Sećam se, ploča sa muzikom iz "Kamiondžija" traje 40 minuta, fali još jedna numera, a meni iz cuga dođe kolo, koje je na ploči potpisano kao "Vokijevo" u čast Vokija Kostića, kompozitora u seriji "Kamiondžije". To kolo živi i danas, a u narodu je poznato kao "Kamiondžijsko".

Draganovi geni su oni pravi šumadijski. Draganov otac je iz Donje Gorevnice, iz komšiluka Obrena Pjevovića, Miroslava Ilića, Tozovca, Lepe, Sneže Đurišić, Raše Pavlovića, Dobrivoja Topalovića, Novice i Predraga Negovanovića, Tome Čolovića, Srećka Jovovića, Radeta Bogićevića, Vukasa, Časlava Đokovića, Dragana Aleksića, Side Marković, Mlađe Uroševića...

- To su sve velikani iz prečnika od desetak kilometrara. Zamislite jednog zemljoradnika Dragana Aleksića iz Mrčajevaca koji na harmonici svira najmaštovitije na svetu, neponovljivo. A zamislite i jednog istog takvog težaka Mlađu Uroševića koji izvodi bravure na gitari i danas neuhvatljive.

Pre pola veka formirao je i svoj čuveni ansambl, jedan od najkomercijalnijih u narodnoj muzici. U Aleksandrićevom ansamblu svirali su najveći majstori, akademski i bogomdani instrumentalisti: Aca Šišić, Bora Dugić, Boki Milošević, Braca Dunkić, Veca Antonijević, Mića Đordević, Sveta Tomić, Miroslav Blažević, Rista Lazarević, Rala Milenković, Đorđe Kotlarovski, Zoran Đorđević Sanduče, Zoran Tirnanić...

- Imao sam sreću da kod mene u orkestru svira jedan Tomica Miljić, bogomdan, iskonski harmonikaš. To je samo spušteno na zemlju, Tomica, pa pauza. Bilo je većih muzičara od Tomice, ali većih harmonikaša od Tomice nije bilo.

Kad neko ima nekoliko hiljada objavljenih i zaštićenih kompozicija i aranžmana, obično se kaže da ih pravi kao od šale.

- Za mene je i život jedna velika šala, svaka reč ima tri repa. I kad je moje muzičko stvaralaštvo u pitanju, uglavnom je nastalo iz šale i dobre atmosfere. Ne volim kad neko kaže - napravio sam ili uradio sam pesmu. Ja ne pravim pesmu, ja komponujem! Pa, nisam nosio džakove ili utovarivao drva. Većina mojih pesama i kola nastala je bez moranja i presije.

- Sreda veče, KUD "Nikola Tesla", pripreme za nastup folklora. Uzmem njihovu "Honericu", stisnem dirke - ništa, mutava harmonika! Udarim registar sa strane, čujem ton, uhvatim "cis", pa to ponovim i zapišem. Tako je nastala "Vragolanka", moje najonarođenije kolo. "Vragolanku" su odbili Aca Šišić, Tomica Miljić, Miodrag Jašarević. Kažu, preterano lako kolo. Kad malo bolje razmislim, sve što sam komponovao nastalo je tako lako i slučajno.

Neke nove pesme izviru iz Dragana Aleksandrića i čekaju svoje dostojne tumače. I neki novi tekstopisci bi da se okušaju u saradnji sa velikim majstorom.

- I danas polazim od dobrog teksta. Imam strpljenja da iščitavam stihove, da ih pevušim, stvaram slike. Ja sam izuzetak od pravila da svaki veliki kompozitor mora da ima svog tekstopisca. Imao sam ih na desetine, nikad se nisam vezivao samo za jednog. Tražio sam od svakog isečak i istinu života. Kvaziintelektualni tekstovi i apstrakcije kod mene ne važe.

Nekad su mu dobre pesme čamile u podrumu, a danas ćute kod sina u kompjuteru. Nove pesme se snimaju, stare se presnimavaju i oživljavaju.

- Nisam pristalica nekih "kreativnih" tumačenja mojih pesama, koje se uglavnom svode na ubrzavanje. Razumljivo - nekad se živelo 30 na sat, a danas se živi 330 na sat. Ali, da sam hteo da ubrzam svoje pesme, učinio bih to tad kad sam ih komponovao.

Na današnjoj plejlisti su neke od prvih pesama, kola i svirki maestra Dragana Aleksandrića.

(Telegraf.rs)