Sećanje na Žomu Jovanovića i Veselu školu harmonikaša: Svi koji lepo sviraju, lepo su se i namučili

Foto: Promo

"Pod prozorom cvetala mi lala, prođe dragi pa me zagovara.

Preporučujemo

Draga moja lepa ti je lala, bi li meni jedan cvet ubrala.

Hoću dragi, kako ne bih dala, za tebe sam lalu negovala,

svako jutro rano zalivala i o tebi pesmice pevala.

Uzmi dragi, usput je miriši, na me misli i za mnom uzdiši,

čuvaj cvetak da ti ne uvene, ljubi dragi lalu mesto mene."

(Mija Krnjevac - Živomir Jovanović Žoma)

"Pod prozorom cvetala mi lala" je uveliko onarođena pesma, zvuči kao da je izvorna, neznanog autora. Srećom, ostao je trag o njenom piscu - Živomiru Žomi Jovanoviću, retko pismenom harmonikašu, hotelskom i kafanskom pevaču i sviraču, prijatelju Mije Krnjevca i Buce Jovanovića, tvorcu "Vesele škole harmonikaša".

"Za one koji me ne poznaju: Srbin sam po narodnosti, odrastao u seljačko-muzičkoj porodici. Moj otac Životije, pored malog poseda zemlje koju je obrađivao, bavio se profesionalnim sviranjem na fligorni - bleh trubi. Sa stricom Duškom, koji je svirao bas trubu, imao je svoj orkestar od sedam članova i svirao po svadbama, vašarima, igrankama i narodnim veseljima u našem kraju. Moj mlađi brat Ljubomir svirao je klarinet i poginuo u Drugom svetskom ratu" - piše Živomir Jovanović Žoma u uvodu knjige "A, B, C škola za samostalno učenje nota i sviranja na harmonici".

"Iako sam nestašne prirode, posle završene gimnazije u Jagodini, radio sam kod advokata kao pisar, kasnije u sudu, pa kao knjigovođa i blagajnik, a zatim kao profesionalni muzičar. Pored pokojnog oca naučio sam da sviram sve duvačke instrumente, učio sam i violinu, gitaru, tamburu, klavirku i dugmetaru. Posebno vam napominjem, ujedno molim i savetujem, da samo vežbanjem i upornošću možete sami da naučite da čitate i pišete note. Jer, svi koji lepo sviraju, lepo su se i namučili. Jedan od njih sam i ja."

Živomir Žoma Jovanović (1918 - 1988) pripada generaciji pionira šumadijske narodne muzike. Rođen je u selu Ursule kod Rekovca, školovao se u Jagodini, a sa harmonikom je obišao ceo svet.

- Živomir je završio gimnaziju u Jagodini. Kad se zaratilo, moj stric Ljubomir je otišao u partizane, a moj otac Žoma u vojsku. Živomir je bio zarobljen, proveo je 4 godine u nemačkom zarobljeništvu, a u povratku je doneo jednu harmoniku. Posle oslobođenja radio je u Rekovcu kao pisar - priča Dragan Jovanović Levčanin, sin slavnog Žome, harmonikaš i kompozitor, nastavnik muzike.

- Moj otac je posle oslobođenja počeo da svira na igrankama u Beogradu. Usledile su i svirke po hotelima i elitnim beogradskim kafanama: "Ruski car", "Union", "Plitvice"... Žoma je bio sam svoj majstor, a kad je upoznao Miju Krnjevca, dodatno se muzički opismenio. Pričao mi je otac kako mu je Krnjevac tražio neke pare na zajam, a Žoma mu predloži da pođe s njim da svira igranku. Na to mu je Krnjevac odgovorio: "Kad bih svirao s tobom igranku, ja onda ne bih bio Krnjevac".

Pročuo se Žoma nadaleko i po svojoj "Veseloj školi harmonikaša". Stvorio je stotine uspešnih dugmetaraca, pobednika u Sokobanji, šefova orkestara.

- Naša kuća se orila od harmonike. Bio je to pravi internat, nešto kao koledž, po ugledu na svetske sanatorijume. Dolazili harmonikaši iz cele Juge i rasejanja. Imali smo i po sto učenika u klasi. 500 kvadrata stambenog prostora moj otac je odvajao za svoje učenike. Svi su imali besplatan smeštaj, niko nije smeo da bude gladan tokom nastave.

U ansamblu Živomira Jovanovića Žome svirali su i Vojkan Đonović, Mića Đorđević, Aca Šišić - članovi Narodnog orkestra Radio Beograda.

- Dugi niz godina svirao je u Pančevu, u bašti doma JNA. Ansambl Živomira Jovanovića Žome pratio je Nedeljka Bilkića, Kvaku, Dževada Ibrahimagića, Mariju Grozdanović, Radmilu Mihajlović, Mileta Ivajovića, Anicu Jocić, Ljiljanu Dobrosavljević (majku Dejana Medenog)....

Živomir Jovanović Žoma važio je za retko pismenog i duhovitog čoveka. Naročito je znao da prodrma uštogljene urednike Radio Beograda.

- Kad je moj otac uradio ploču sa Anicom Jocić i Miletom Ivanovićem, odnese je na radio Beograd kod surovih urednika Bore Ilića i Đorđa Karaklajića da zavrti pesmu "Pozdrav mladencima". Oni poslušaju i kažu: "Druže, mi emitujemo samo stare pesme". A moj otac će njima kao iz topa: "Stavite vi onda moju ploču u fioku pa, kad ploča ostari, vi je puštajte".

Stazama slavnog Žome krenuo je i njegov sin Dragan Jovanović, umetničko ime Levčanin. Kad je sa ocem savladao sve tajne harmonike, završio je i Višu pedagošku školu u Sarajevu, i kao pismen muzičar počeo da komponuje za najveća pevačka imena: "Šta ću majko sad", "Sećaš li se draga onog dana" (Tozovac, prva ploča iz 1965), "Ja sam šofer prve klase" (Dragoljub Lazarević), "Otišla si iznenada", "Buket plavih ljubičica" (Milan Babić), "Ti si meni onaj pravi", "Nisam kriva ja", "Nemoj da se pozdravljamo", "Ja sam za tobom patila" (Mila Jovanović)...

- Moj otac je godinama svirao u Bosni. Ja sam tada studirao Višu pedagošku školu u Sarajevu. Tu sam upoznao i Vidu Pavlović, napisao joj prve pesme. Kad je trebalo da snini prvu ploču sa mojim pesmama, predstavnici Jugotona bili su razočarani - Vida nije znala da se potpiše!

- Nije mi se posrećilo sa Vidom, ali jeste sa Bogumilom Milom Jeremić Jovanović, najumilnijom šumadijskom pevačicom, mojom suprugom. Možda je tako i bolje - sve pare u jednu kuću.

(Telegraf.rs)