Sećanje na Žiću Kojića (1939-2020): Živeti i umreti od lepote stada i šljivika

"Moj je šljivik rodom prerodio, rodne grane do zemlje savio,

rodne grane do zemlje se svile, a mene su godine srušile.

Šljiva ranka, kruška karamanka, a u hladu čoban i čobanka,

belo stado po voćnjaku pase, a ja davne mladosti sećam se.

Rodne grane na mene se svile, domaćina svoga zagrlile,

mlade grane, a ja mnogo star, šljivo moja božiji si dar.

Iz tebe će poteći kapljica, ta čuvena srpska šljivovica,

sa tobom se peva i veseli, sa tobom se i rađa i ženi.

Svi pijanci uz tebe pevuše, ti se piješ i za pokoj duše,

ti si melem bolnog uzdisaja, ti si simbol srpskih običaja."

(Živadin Žića Kojić)

Ovakvu pesmu može da napiše samo duša seljačka i muka težačka. "Šljiva ranka, kruška karamanka" je pravi dokaz da se i u 21. veku može komponovati pesma koja liči na izvornu, najlepša posveta šljivovici. Ovu pesmu je napisao i otpevao iskonski domaćin, narodski čovek i narodni umetnik Živadin Žića Kojić.

- Moje šljive i jabuke su sto posto prirodne, neprskane. Zadnjih godina nijedne šljive u mom šljiviku nije bilo crvljive, valjda tako Bog nagrađuje. Izgleda da ću umreti od lepote ovog mog šljivika, a bogami i od tuge zbog otkupnih cena šljiva i jabuka. Imao sam u svom domaćinstvu 120 rasnih grla ovaca, 120 stabala jabuke kolačare, oko hiljadu stabala šljive. Kad sam podneo zahtev za stimulans od strane države, dobio sam odgovor da sam premašio starosnu granicu - pričao je Žića Kojić u Muzičkoj apoteci.

- Nekad je i trulo voće imalo isplatljivu otkupnu cenu, a ja danas hranim stado jabukama i šljivama. Došlo vreme da uzmem motorku i da posečem šljivik, iako sam ga sadio, kalemio, gajio i u pesmi opevao.

Inspirisan ljubavlju majke Mačvanke i oca Jadranina, bogomdanom prirodom i slavnom istorijom rodne Čokešine, Žića Kojić je rano počeo da svira, peva i piše.

- Ko se rodi na Jelisejskim poljima lako peva šansone. Ja sam rođen u tom božjem raju izmedu Drine i Save, okružen bajkovitim perivojima i brežuljcima, načičkanim lepim vinogradiima. Predanje kazuje da je i moja rodna Čokešina dobila naziv po tom čokoću. Rođen sam u Podrinju, u selu Čokešina, opština Loznica, zadnja pošta 15306 Mačvanski Prnjavor, ispod legendarnog Cera i znamenitog manastira, zadužbine Miloša Obilića, u čije su temelje braća Nedić položila živote za srpstvo.

Živadin Žića Kojić, Printskrin: Youtube/PESMA KAO LEK – TV DUGA PLUS, Foto: Promo

- Kada je Miloš poginuo, kaže predanje, došao je glasnik Miloševoj majci i prozborio: "Ne čaj, ne čaj, Miloševa majko, pusti ovce na to pusto polje, Miloš ti je majko poginuo, niti ide niti mu se nadaj". Zbog toga je to polje prozvano Nečaja, susedno polje je nazvano Pusto polje, a prva narodna pesma koju sam naučio da pevam je "Čaj goro lane moje".

Žića Kojić je jedan od retkih majstora narodne muzike koji nije snimio nijednu izvornu pesmu, a svaka koju je snimio liči na izvornu: "Nek' uvenu ruže što sam tebi dao", "Moj živote šta li mi te truje", "Nikad kući ne dođem do zore", "Oj devojko malena", "Pusti me da odem gde me misli nose", "Javljam ti se majko iz tuđine", "Stara vodenica", "Mačvo moja najlepša na svetu", "Šljiva ranka, kruška karamanka", "Kićeni svatovi", "Kad bih smela da ti kažem majko", "Nemoj više da me varaš", "Čuj Mejrima, Mejrima", "Fato, Fatima"... Od 1967. do 1975. snimio je dvadesetak solo singlica i u duetu sa Latifom Havkićem.

- Bio sam ekskluzivac PGP-a, sam svoj majstor (kompozitor, tekstopisac, harmonikaš, sef ansambla i pevač). Meni je najveće uživanje i duhovna hrana kada sam sviram i pevam ono što sam napišem i komponujem. S druge strane, najveće poniženje mi je kad sviram današnjim "biznismenima" koji pričaju dok ja pevamm, a kad pesma prođe oni kažu: "Majstore, ti završi". Nisu ni čuli šta sam otpevao i odsvirao.

- Žao mi je što su otmene kafane zamenjene nekakvim folkotekama i diskotekama. Muziku na uvce zamenili su neki neartikulisani glasovi, neko arlaukanje kao iz pustinje. Odgovorno tvrdim da se tom galamom i halabukom pokriva neznaje, i sviračko i pevačko.

- Muzičare delim na tri vrste: zna da zna, ne zna da ne zna i misli da zna. E sad, kad bi došlo, nedajbože, do streljanja nekih pevača, mnogi bi poginuli na pravdi boga kao pevači, a nisu pevači. Deklarišu se da su folk pevači, a pevaju strane arije. Gospodo, to nije folk, to je foliranje. Pesma se skrnavi, a i pesma ima svoju dušu. Pesma je kao žena - što je više miluješ, sve je bolja.

Snimio je Žića i u prošlom i u ovom veku desetine pesama trajne narodne i umetničke vrednosti. Status estradnog umetnika dobio je tek u osamdesetoj godini, na sramotu svoje države i svog udruženja.

- Slavu i popularnost nikad nisam jurio, a mene pojuriše u mojim poznim godinama u serijal "Nikad nije kasno", kao jednog od prvih i najstarijih učesnika. Neki su me i hvalili, neki su me i žestoko kritikovali zbog pojavljivanja kod "Grandovaca". Ako je do utehe, moji Mačvani vele: "Ne oru se doline bez matore voline".

Živadin Žića Kojić preminuo je na današnji dan, 7. septembra 2020. u Čokešini.

(Goran Milošević)