Sećanje na Vojkana Borisavljevića i njegove "Ruže uvele"

"U praznoj sobi gde si nekad bila,

nema više ničeg da me na te seća,

odnela si slike, uspomene, pisma,

odnela si miris s neubranog cveća.

Ovde te još čeka k'o na kraju puta

nežnost koju dugo čuvao sam za te,

prevari sve druge, vrati se još jednom,

da se zvezde vrate u te duge noćne sate.

Ruže su uvele u tvojim očima,

a kose drugima mirišu u noćima,

ptice odletele, milovanja znana,

a ja te volim kao prvog dana."

(Vojkan Borisavljević - Željko Krznarić)

- Izazov je bio komponovati jednu ovakvu romansu i dati je baš Cunetu na jednom davnom "Beogradskom proleću". Pesma "Ruže su uvele" nastala je baš u ludilu turbo vremena i iste takve muzike. Uostalom, romanse se ne komponuju zato da bi se zaradile pare nego zbog čiste ljubavi prema pesmi koja žali za onim čega više nema - govorio je maestro Vojkan Borisavljević u mikrofon Muzičke apoteke na manifestaciji Smederevska jesen.

- Pesma je otpevana na festivalu i zaćutala. Cune je nije snimio na svom solo albumu, ali se pojavljivala na raznim koktelima, pa su i muzički urednici pomislili da je neka stara romansa. Kad su moji prijatelji saznali da je to moja pesma i da sam je dao Cunetu, upitaše me neki zar i ti ode u narodnjake. Da se razumemo, Cune je narodnjak onoliko koliko sam i ja. U vreme Cunetove i moje mladosti sve bilo je muzika, što reče Arsen Dedić. Odrastao sam u vreme kada su seljaci na Kalenić pijaci sa istim žarom slušali Lepu i Silvanu, ali i Đorđa i Lolu.

Devedestih godina, baš kad je stara gradska pesma i romansa bila na izdisaju, "Ruže su uvele" snimaju i ansambl Dukat, Aca Lukas, Oliver Njego... U serijalu "60 najlepših pesama" pesmu snima i Aleksandar Tiirnanić.

- Na taj način je jedna romansa postala onarođena, što je, naravno, satisfakcija i za mene i moje stvaralaštvo. Na kraju krajeva, i moji najveći hitovi "Odiseja" i "A sad adio" nadmašili su prvobitne mogućnosti jedne festivalske pesme i jedne pesme u TV seriji.

- Setite se samo legendarnog Rake u "Vratiće se rode" kada na traktoru sa kosačicom tutnji blatnjavim Banatom i peva "Odiseju". Da ne pričam koliko je narodnjačkih svadbi, ispraćaja (u vojsku, inostranstvo, a bogami i sa vlasti) ulepšala pesma "A sad adio". Na kraju krajeva, prvu verziju "A sad adio" snimio je Slavko Bešić Čupa, gitarista iz Tozovčeve ekipe. Moje pesme su narodne, a nisu narodnjačke.

Vojkanova odiseja počela je polovinom dvadesetog veka u Beogradu, gde je kao dete razvedenih roditelja živeo u godinama "izgradnje i obnove".

- Ja sam rođen 1947, u vreme kolektivnog siromaštva ali i nekog kolektivnog optimizma. Sa svakim novim jutrom budila se nada da će tog dana biti bolje nego juče. To se naročito osetilo u godinama moje mladosti, 60-ih i 70-ih u bivšoj Jugi, na vrhuncu lepog života u totoizmu.

- Država i sam Tito bili su jako širokogrudi prema kulturi. Tih godina je osnovan FEST, BITEF, BEMUS. Najveći svetski glumci, pisci i muzičari dolazili su u Beograd, tako da je to bilo "zlatno doba" bivše Juge.

Foto-montaža: Tanjug/Tanja Valič, Shutterstock

Uz sve blagodeti "komunističkog raja", Vojkan Borisavljević je rastao u izrazito građanskoj porodici.

- Moja majka je bila lektor u "Prosveti", pa sam još kao klinac upoznao Crnjanskog, Antonija, Miju Pavlovića. Deda po ocu je bio odličan pisac, zvali su ga srpski Turgenjev. Pisao je lepe opise prirode, živeo u brodovima i kolibama na Dunavu, družio se sa Dobricom Ćosićem, Stevom Raičkovićem, Skenderom Kulenovićem. Dok su druga deca jurila za loptom i devojkama, ja sam sedeo i slušao pripovesti tih zlatostih ljudi. Pola toga nisam ni razumeo, ali je nešto od toga ostalo trajno u meni.

Ipak, Vojkan Borisavljević nije otišao u književnost nego u muziku, nije upisao muzičku akademiju nego filozofiju.

- Od ujaka Petra Ivanovića, čuvenog violiste i osnivača orkestra "Gudači svetog Đorđa", dobio sam jednu malu violinu i počeo da sviram u Muzičkoj školi Vojislav Vučković. Sa sedam godina ušao sam u jednu eksperimentalnu generaciju koja je, danas to vidim, išla ispred svog vremena. Iz te generacije su izašli kasniji profesori na akademiji, solisti filharmonije.

- Kad je ujak video da mi mnogo bolje idu teoretski predmeti nego sviranje, uzme mi onu violinu. Pošto je tada bio popularan klarinet, naročito na igrankama po Beogradu, ja krenem kod čuvenog Ernesta Ačkuna na dve godine pripreme, pa uskočim i izguram srednju sa klarinetom, ali opet ne bi od mene dobrog svirača. Tada je profesor Ačkun prelomio i reko: "Mani sviranje, uzmi nešto piši, komponuj".

Vojkan je već na kraju gimnazije snimio je svoju prvu ploču. 1965. godine pojavljuje se ploča Diega Varagića u izdanju PGP RTB-a sa Vojkanovim aranžmanima i prepevima francuskih pesama

- Uradio sam i snimio u studiju aranžmane sa gudačima i električarima za četiri pesme na toj ploči Diega Varagića, i ta ploča se proda u srebrnom tiražu. Kad sam na ime tantijema dobio neke nestvarno velike pare, definitivno sam prelomio da živim od komponovanja i aranžiranja muzike.

Usledio je pravi cunami Vojkanovih pesama za Lea Martina, Đorđa Marjanovića, Mikija Jevremovića, muzike za legenadarne filmove i serije "Višnja na Tašmajdanu", "Više od igre", "Vruć vetar", "Sivi dom", "Lajanje na zvezde", "Bela lađa", "Santa Maria della Salute", "Smrt gospodina Goluže"...

- Evo i ovde na "Smederevskoj jeseni" na probi sa Leo Martinom vidim oko bine moje kolege, okorele narodnjake (Novicu Negovanovića, Branimira Đokića, Nadu Obrić, Azeminu Grbić) koji se tope dok nas slušaju. Dobra pesma je dobra pesma u svakom vremenu i u svim generacijama. Ko zna gde bi kraj mi bio da sam prihvatio savet mog kolege Đorđa Novkovića: "Najbolje prolazi pesma sa tri tona i dva akorda".

Maestro Vojkan Borisavljević preminuo je na današnji dan, 23. februara 2021.

(Goran Milošević)