Diskografski prvenac Miroslava Ilića, a nije "Devojka iz grada: Zašto se "Slavuj" izuvao ispred studija

Foto: Promo / Diskos

"Savila se vita grana od jablana,

tu devojka spava mila, snove sniva.

Preporučujemo

Kako da je mlađan budim, kad je srcem, dušom ljubim,

nek' još malo snove sniva devojka mila.

Dok se jablan poigrava, kosa plava,

gledao sam od miline lepršala.

Sve dok jablan svija grane, gledam oči pospavane,

kao da mi već i kažu budi me mladu.

A kad dođe rujna zora tad se mora

obljubiti belo lice devojčice.

Evo zore već se plavi, tu su moji zagrljaji,

milovanja biće sada, čuj mila draga."

(Dragan Aleksić)

Ovo je pesma sa prve ploče Miroslava Ilića iz 1965, snimljene sedam godina pre "Devojke iz grada". Svaki pomen Obrena i Mrčajevaca uzburka u Miroslavu tu "plavu seljačku krv".

- Ej, sinko moj, bila su to bezbrižna vremena. Ja sam bio đak osnovne škole kada sam nastupao u Obrenovoj putujućoj družini "Raspevana Šumadija". Stasavao sam u Obrenovom krilu kao čovek, kao karakter, mada me Obren kasnije predodredio i muzički. Ipak, prvu ploču nisam snimio sa Obrenom nego sa Draganom Aleksićem, jednim od najboljih harmonikaša tog doba, i to posle nekoliko meseci vežbanja u njegovoj kući - pričao je Miro u mikrofon Muzičke apoteke.

- Sećam se, zakazaše mi snimanje u Nišu po ciči zimi, na polugodištu osmog razreda osnovne škole. Te 1965. bilo je samo dva studija za snimanje, u Beogradu i u Nišu. Vozio nas neki čika Radojica, sodadžija iz Mrčajevaca, koji je jedini imao kombi u koji smo mogli da se potrpamo.

- Bio je to neki polovan i razdrndan kombi koji šišti na sve strane. Moj otac me ušuška u svoj kožuh da ne nazebem na dugom putu do studija. Kad smo stigli u Niš, onako promrzlog izneli su me iz kombija i na rukama uneli u studio.

- A pre ulaska u studio - izuvanje! Razlog - ulazi u snimak svaki šum, pa i lupkanje cipelama. Kad sam stao pred mikrofon, ni da beknem - em zima, em trema. Dok su se muzičari komešali, Dragan Aleksić me izvede u hodnik ispred studija, dohvati svoju mučenicu i reče: "Miro, sine, drmni jednu!" Drmnuo sam, otkravio se i snimak je uspeo.

Nekoliko meseci posle snimanja pojavljuje se diskografski prvenac Miroslava Ilića, singlica u izdanju produkcije Diskos sa četiri numere: "Savila se vita grana od jablana", "Potočić žubori", "Poslušajte pesmu moju", "Kolo vodeničarka". Ploča je stigla i u Mrčajevce, ali niko u selu nije imao gramofon.

- Ulazi na kapiju čika Dragan Aleksić i nosi ploču. Sećam se tog omota, slikali me onako razdrljenog u narodnoj nošnji, izgledao sam kao neka zajapurena beba.

- Sutradan, rano izjutra, otac me stavi na bicikl i krenusmo pravo u Čačak, udaljen od naše kuće 18 kilometara, da kupimo gramofon. Stigli smo pre prodavca, i čim se otvoriše vrata prodavnice uđosmo i kupismo gramofon.

- U povratku poče neka kiša, umotasmo i uvezasmo gramofon da ne pokisne, ja se skupih ispod oca na onoj šipki i pravac kući da čujemo kako pevam na ploči. Taj gramofon i danas čuvam, ali sam tu singlicu negde zagubio. Da nema Jutjuba, mnogi mi ne bi verovali da sam snimao i pre "Devojke iz grada".

- Da je živ čika Obren, imao bi razloga da se sa mnom ponosi. Naravno, ja sam i pre Obrena zavoleo pesmu. Moj otac Žiko pevao je u seoskom horu, moja majka Milica pevala je kao slavuj, naročito te prelepe sevdalinke. I kad nismo imali radio u kući, budio sam se i uspavljivao uz lepu narodnu pesmu.

Tek sad vidim koliko je bilo teško ostati u ambijentu Obrena i Mrčajevaca, a svideti se milionima ljudi.

Tako je "sin plavih šuma i livada" sa nepunih petnaest godina zakoračio u diskografiju. I kad je izrastao u veliku zvezdu i legendu narodne muzike, nije podigao nos.

- Kakav sam bio juče, takav sam i danas - prava antizvezda. Nisam namćor, ne izvoljevam, ne kasnim, ne rasipam se materijalnim simbolima. I kad sam bio dečko koji obećava, ponašao sam se kao pravi profesionalac. U mom rečniku nikad ne izostaju "izvinite", "molim", "hvala". Publika to zna da ceni.

(Goran Milošević)