Tako je pevao Branislav Simonović: Sećanje na jednog od najsvestranijih pevača Radio Beograda

Printskrin: RTS

"Stojanke, mori Stojanke,

Srojanke, bela Vranjanke.

Preporučujemo

Koga te majka rodila,

na što je okom vodila,

da li na sunce sjajno

ili jablanče tanano.

Bre gidi, džanum, Stojanke,

Stojanke, bela Vranjanke.

Jas li te gledam kroz ma'le

u tija džanfez šalvare

gde ti pominaš u dvore

kako 'elenče kroz gore.

Ne znajem ništa za sebe,

bre lele, lele, momiče,

momiče, zumbul devojče,

pogiboh dušo za tebe.

Bre gidi, džanum, Stojanke,

Stojanke, bela Vranjanke."

(narodna)

Ovu pesmu su proslavili znani i neznani Vranjanci i mnogi vrhunski pevači. 1957. godine na Međunarodnom festivalu izvorne narodne muzike u Moskvi pesmu je proslavio i jedan Surduličanin Branislav Simonović. U konkurenciji 140 pevača iz celog sveta osvojio je drugo mesto. Ovo je priča o jednom od najsvestranijih pevača u istoriji Radio Beograda.

- Surdulica moje mladosti bila je sva u pesmi i pokretu: na sve strane svadbe i vašari, igranke i slave. To je nešto što i danas odzvanja u mojim ušima. Kuća nam je bila na kraju gornje, ciganske mahale. Možete misliti kad vas u svanuće na Đurđevdan probude daire i trube - pričao je Branislav Simonović u zavičajnom zanosu.

- Još se nije razdanilo a Cigančići vežbaju. To šarenilo moje mahale i mog vatrenog Juga predodredilo je i moj osećaj za pesmu i ritam. Zato mi i danas srce zalupa kad čujem trubu.

Branislav Simonović je jedan od najpriznatijih pevača Carevčeve ere. Rodio se 21. januara 1926. godine u Surdulici, od oca Vojislava, sveštenika i učitelja, i majke Branislave, učiteljice. Zbog očevog premeštaja, 1937. godine prelazi u Beograd, završava Drugu mušku gimnaziju i studije arhitekture.

- Arhitektura mi je ljubav, a pevanje strast. U "Stankoviću" sam učio violinu, a zatim i pevanje na Muzičkoj akademiji. Bio sam i član solista hora AKUD "Branko Krsmanović". Davne 1952. godine, još kao student, nastupio sam na "Kolarcu" pevajući (religiozni) Mocartov "Rekvijem" (u ondašnje antireligiozno vreme).

- U kući su svi lepo pevali, otac posebno. Od babe Đurđije čuo sam i naučio mnoge stare pesme iz našeg kraja, a pod uticajem majke počeo sam da sviram violinu još pre polaska u školu, ostavši joj veran sve do studija.

Na Radio Beogradu je takoreći od oslobođenja. Od 1947. godine postaje član Hora našeg nacionalnog radija. Čuvši njegov školovan i raskošan tenor, Đorđe Karaklajić ga bira da peva narodne pesme u obradi. U arhivi Radio Beograda čuva se desetine bisera izvorne narodne pesme u izvođenju Branislava Simonovića: "Oj, Moravo, moje selo ravno", "Oj, livado, rosna travo", "Povela je Jelka", "Ruzmarine moj zeleni", "Tamna noći, tamna li si", "Simbil cveće", "Zasapla devojka bregu na kamenu", "Jeleno, momo", "Poranio Jovančiću", "Otvori mi belo lenče", "Ruse kose curo imaš", "Pošla mi rumena na vodu"...

Osim izvornih pesama, snimao je za Radio Beograd, i to prvi, stare gradske pesme i romanse: "Bila jednom ruža jedna", "Milkina kuća na kraju", "Da su meni oči tvoje", "Mislio dam da je život", "Koliko te silno ljubim"...

- Posle rata se na te pesme gledalo sa podozrenjem. Te pesme su u ono doba tretirane kao "buržoaske". Na ideju Đorđa Karaklajića pripala mi je čast da probijem led na radiju sa takvim pesmma.

- Od članova Radio hora 1953. godine Đorđe Karaklajić je osnovao "Oktet" koji je pevao isključivo starogradski repertoar. Kasnije je "Oktet" prerastao u Muški vokalni ansambl "Stari Beograd", sa kojim sam ostvario nekoliko ploča i snimaka za radio, TV i film.

Branislav Bane Simonović preminuo je decembra 2008. u Beogradu.

(Goran Milošević)