Tako je pričao i svirao Siniša Matejić: "Zbog ludačkog vežbanja, gazde su mi otkazivale stanove"

Foto: Promo

Na današnji dan, 27. januara 2016. godine, napustio nas je virtuoz na harmonici Siniša Matejić. Ovo je sećanje na jednog od najvećih majstora iz Krnjevčeve škole čiji je kvalitet daleko iznad popularnosti.

- Siniša Matejić je jedan od najboljih majstora na harmonici, bio je moj lični harmonikaš i ekipe mojih pevača. Kako je samo maštovito svirao i pravio aranžmane. Mislim da je imao 18 godina kad je počeo da piše aranžmane i unosi note u studio, u vreme kada su i mnogo stariji majstori snimali na "tri, četiri" - pričao je Danilo Živković u radio izdanju Muzičke apoteke.

Preporučujemo

- U vreme kada veliki majstori, rođeni sluhisti, nisu ni znali šta je to aranžman, Siniša je pun samopouzdanja unosio note u studio. Pisao je aranžmane za jednog Miodraga Jašarevića, za jednog Acu Šišića, za jednog Dragoljuba Kitića. Upoznao sam ga na priredbi za vojnike u Somboru. Jedan sićušan i omanji vojnik svirao je na ogromnoj harmonici, samo mu se glava videla. Sa nevericom smo gledali da jedan klinac svira takvom tehnikom na tolikoj harmonici. Prišao sam mu i rekao da mi se obavezno javi posle vojske.

Od početka sedamdesetih na omotima gramofonskih ploča pojavilo se ime Siniše Matejića, i kao aranžera i kao šefa orkestra. Svojim svirkama i foršpilima ukarasio je pesme na pločama Vere Ivković, Danila Živkovića, Sneže Đurišić, Anđelke Govedarović, Žike Ivkovića, Velje Kokorića, Žice Markovića, Nade Đaković...

- Harmoniku sam nasledio od dede i oca. Počeo sam da sviruckam sa 12 godina, čisto zbog tradicije, iako u početku nisam baš voleo harmoniku. U Beogradu sam upisao Srednju elektrotehničku školu "Nikola Tesla". Srećom ili nesrećom, u blizini škole bio je i KUD "Branko Krsmanovic", pa sam često slušao harminikaše kroz otvoren prozor. Tačno sam registrovao i one koji znaju i one koji greše - pričao je Siniša Matejić (1954 - 2016).

- Reših da svratim u "Krsmanović". Na ulazu videh istaknut oglas za instrumentaliste. Dođoh na audiciju, doneše mi neki stalak, staviše note i rekoše - svirajte! Rekoh da nemam pojma, bilo me sramota, ali čelnici društva obećaše da će mi pomoći. Čvrsto reših da batalim školu i da se posvetim opismenjavanju na harmonici.

- 1969. zakucah na Krnjevčeva vrata. Vežbao sam ludački, i po dvadeset sati dnevno, sbog čega su mi gazde otkazivale stanove. Za tri meseca sam naučio note, Mija me zavoleo, vodio na koncerte i festivale, pripremao za takmičenje harmonikaša u Sokobanji.

1970. godine Siniša Matejić osvaja Prvu harmoniku Jugoslavije u Sokobanji u kategoriji omladinaca, a već sledeće godine postaje najmlađi pobednik u kategoriji seniora.

- Tada nisam bio svestan veličine tih pobeda, a ni veličine mog majstora Mije Krnjevca. A onda sam u Nirnbergu sreo legendu makedonske pesme Stevu Teodosijevskog koji mi je tom prilikom rekao: "Da vama Srbima nije bilo Krnjevca još biste arlaukali." Krnjevac je istinski otac naše narodne muzike, sve je doterao i postavio na svoje mesto, isekao na taktove, ostavio nam prstored i šesti red na harmonici.

- Posle pobede u Sokobanji odlazim u vojsku. Služio sam sve sa samom elitom - Draganom Džajićem, Goranom Paskaljevićem, Slobodanom Šijanom, Zoranom Simjanovićem, Ivanom Bekjarevim. Čim sam odslužio svoje, Danilo Živković me angažovao na svirkama. Svirao sam u ekipi sa Zaharom, Gocom, Verom, Danilom, Anđom.

Siniša Matejić je ostavio traga i u ansamblu legendarnog frulaša Velje Kokorića.

- Zamisite kad u ansamblu okupite Sinišu Matejića, Slobu Božinovića, Trošu, Braću Matušić... Godnama smo bili najtraženiji orkestar u Istočnoj Srbiji, specijalizovan za svadbe od četiri dana (proševina, igranka, venčanje, povođani), a svirali smo i svadbe od sedam dana. Ceo kalendar naših obaveza bio je popunjen godnu dana unapred - kaže maestro Velja Kokorić

Prvu ploču sa narodnim kolima ("Agino", "Biser", "Đerdapski vrtlog", "Tošino") snima 1971. godine uz ansambl Ace Krnjevca. Na koktel albumu pobednika Sokobanje iz 1982. godine snima "Kabare" i "Moravski povetarac". Svoj jedini samostalni LP snima 1983. godine sa deset autorskih narodnih kola: "Sećanje na Krnjevca", "Prstometka", "Valjevska podvala", "Harmonikaška igra", "Đavolja igra", "Čepurak", "Mihajlovo", "Jeremidžino", "Dankovo", "Kolo iz Pojata".

- Ostao sam veran mom rodnom kraju, Pojatama i Ćićevcu. Ostao sam veran harmonici i Krnjevcu, a neveran Beogradu i estradi. Upoznao sam najveće muzičare, učio od najboljih, svirao svetsku muziku u Mocartovom rodnom gradu.

- Imao sam sreću da još u vojsci upoznam elitu. Na harmonici sam svakome smeo da izađem na crtu, falio mi je jedino Beograd da bih napravio karijeru. S druge strane, možda bih i umro u tom Beogradu od cigara i alkohola i pre slave i popularnosti.

(Goran Milošević)