Dragan Savić Gula, lični harmonikaš Mitra Mirića: Ostao sam dete koje živi svoj san

Foto: Promo

Od najplemenitijih emocija i lice se obasja i umili. Mnogi su voleli harmoniku, čeznuli za njom i u najvećoj sirotinji, prodavali dedovinu da bi je zasvirali. Zbog toga je, valjda, toliko naočitih, baš onako leeepih harmonikaša: Mija, Buca, Barajevac, Branimir, Pavke, Bosanac, Kemiš, Kodić, Novica, Jovica, Tomica, Aleksandrić...

- Sve je to zbog emocije. Svi ti velikani su svoje emocije preslikali na svoje lice. Mislim da sam i posle toliko decenija druženja sa harmonikom ostao dete koje se raduje svakoj lepoj pesmi - kaže harmonikaški klasik Dragan Savić Gula.

Preporučujemo

- Kad sam bio mali, igrao sam se malim igračkama. Danas se igram velikim igračkama, posmatram mog sina Mihajla kako me prati na harmonici i kako sa šesnaest godina peče zanat u kafani. Muzika te prepozna - ako je voliš, ona te nagradi da možeš lepo da živiš od nje.

Ovaj istinski posvećenik pravoj narodnoj muzici prvi put se latio harmonike 1988. godine, a prvi veliki javni nastup imao je, verovali ili ne, na Pančevačkom mostu!!!

- Bilo je to za vreme bombardovanja 1999. Tada je u okviru nekog našeg prkosa pravljena manifestacija "Dušom i pesmom protiv bombi", nešto kao živi štit na mostovima. Pošto sam ja iz Borče, bio sam nekako najbliži da doletim sa harmonikom na "Pančevac". Sećam se, svirali smo dve večeri, prkosili bombama, a te druge večeri je bombardovan RTS. Bilo, ne ponovilo se!

Upravo u blizini "Pančevca" na jednom radiju, i to godinama najslušanijem Bonton radiju u Beogradu, počeo je Gula da se muzički uzdiže.

- Na Bontonu sam stekao prva iskustva u prepoznavanju tog našeg folklora i tu ljubav prema tradicionalnoij narodnoj pesmi i onoj novokomponovanoj u duhu izvornog melosa. Doduše, moji preci su od Uba, tako da ima nešeto i u genima. Čini mi se da sam taj spoj Šumadije i Ciganije nadograđivao i preneo i u svoj izraz.

- I moj nadimak potiče od Perice Jovanovića Gule, u to vreme jednog od najpopularnijih romskih svirača. Mnogo sam voleo njegovu svirku, pokušavao sam da ga skinem, pa su me kolege po njemu prozvale Gula. U početku sam se branio od tog nadimka, ali što sam se više branio kolegama je bilo sve interesantnije.

Gula je rođeni Beograđanin koji živi svoj san o harmonici. Harmoniku miluje k'o devojku. Srećom, na vreme je prihvatio savet vekog Jovice Petkovića: "Svirajte meko, a ne rasturački."

- Nikad nisam ni prestao da mazim harmoniku. Ona i danas spava u mojoj sobi pored kreveta. Doduše, širimo se, ima nas sve više, i harmonika i harmonikaša.

Dragan Savić Gula je izraziti klavirac. Na klavirci je komponovao i desetine svojih autorskih kola: "Moravkino", "Česnica", "Mihajlovo", "Ruža rumena", "Kolo Mitra Mirića", "Lidijina igra"...

- U šali kažem da sviram na klavirci, a veoma često sa sobom nosim i jednu dugmetaru koja se ne vidi od klavirke. Ta dugmetara je košulja sa crnim dugmićima.

Gula je već petnaesetak godina lični harmonikaš Mitra Mirića. Nekad je kao klinac kupovao Mitrove kasete, a danas su veliki prijatelji.

- Kad sam bio dete, i pre nego što sam počeo da sviram, jedva sam čekao da kupim Mitrovu kasetu. Kasnije smo postali i najbolji prijatelji i poslovni saradnici. U šali kažem da sam Mitrov lični, privatni i službeni harmonikaš. Mitar je promenio moj život, i na polju harmonike i na polju mog emotivnog doživljaja muzike.

- Upoznali smo se 2008. godine na BN televiziji i od tada sam počeo da živim svoj san. Proputovali smo meridijane, usred Londona svirali i pevali "Frulo moja od drveta", uspeli da pecnemo i tradicionalno uštogljene Engleze.

U 21. veku sve češće se čuje da je harmonika potisnuta iz studija. S druge strane, sve je više onih koji se izdaju da su harmonikaši.

- Obično se govori o prezasićenosti, a ja sam presrećan što u Srbiji ima toliko harmonikaša. Naravno, ima tu i mnogo paradoksa. Više od polovine harmonikaša na estradnoj sceni ne živi od harmonike. Mnogi imaju samo jedan kompjuter u kući, nemaju nijedan instrument, a izdaju se da imaju studio i da se bave svim poslovima oko snimanja i izdavanja. Za ovih tridesetak godina dočekao sam i ispratio mnogo kolega harmonikaša.

- Kad sam počinjao da sviram, harmonika je bila dosta cenjena u narodu, ne i u medijama. Onda je bila skrajnuta, sad se ponovo vraća. Sve više imam učenika, pa se setim i svojih majstora (Dragana Vasovića, Dragana Stojkovića Bosanca, Bata Kande, Vlade Panovića) i svojih početaka. Pokojna baka zamiriše kuću pogačom, a ja uvežbavam Aleksandrićevu "Vragolanku". Deda sa operisanom nogom i štapom skače da igra, otvara prozor i posmatra da li neko od komšija sluša pa da može da se pohvali svojim unukom.

(Goran Milošević)