Majka Vida u pesmama i sećanjima: "Dok sam pevala, plakala sam nad svojom sudbinom"

Foto: Promo

"Ne zovi me u snovima" je najskuplja pesma iz opusa Vide Pavlović u 21. veku. Ovu nežureću dvojčicu prvo je snimila Mira Bajraktarević, a ovekovečila Vida na svom albumu iz 1981.

Preporučujemo

"Ako ti nekad misli u prošlost krenu,

ne krivi mene bila sam mlada,

mladost me ponela životu ludom,

koliko grešim nisam znala tada.

Ne zovi me u snovima,

ne traži me međ' srećnima,

traži me gde tuge venac pletu,

potraži me u tužnome svetu.

Čujem da pitaš često gde živim sada

i kako srce lečim od tuge,

snage za novi život ja nemam više,

ostaše mi uspomene i noći duge.

Nemoj da žališ više što nisam tvoja

jer tebi život još mnogo nudi,

nisi ti jedini ostavljen bio

i pored uspomena tužnih srećan budi."

(Buca Jovanović - Zorica Đudić)

- Buca i ja smo se baš našli. Buca je patio za svojom kućom i promašenim ljubavima, a ja sam ceo život bila mukino dete. Dok sam pevala i uveseljavala druge, ja sam plakala nad svojom sudbinom. Dok pevam Bucine pesme, kao da gledam svoj napaćeni život - pričala je Vida u radio izdanju Muzičke apoteke.

- Kad sam snimala sa Bucom, neke pesme smo ponavljai i po nekoliko puta i to ne zbog grešaka. Buca svira, ja plačem, počnem da pevam, progutam suze pa se zagrcnem.

Vidini sentiši su kao i Vidina duša - žive tako neprimetno, nikad u vrhu popularnosti, a tu su negde.

- Možete zamisliti taj spoj - Vidino grlo i Bucina harmonika. To je muzika koja mi je ušla u srž, u kosti. Kad čujem Vidu i Bucu, ostavljam sve poslove, prestajem da mislim. A danas, kad hoću da se odmorim, ja pevam ove rumbice, dečje pesmice tipa "Mile voli disko". Uporedite te dve pesme, ta dva pojma, ta dva poimanja muzike - od Vide do Lepe Brene, od "Gledala sam sa prozora" do "Mile voli disko" - kaže Milanče Radosavljević.

- Naši stari su, onako nepismeni, slušali i pevali te naše izvorne i teške pesme, a sad je omladina mnogo pismena a sluša tako jeftine pesme. Što bi rekli klinci, biću brutalan: izgleda da je stvar u tome što dok Buca svira a Vida peva ne može da se skoči i da se vidi guza.

Snimala je Vida sa desetinama najvećih kompozitora: "Gledala sam sa prozora", "Ljubav je devojački san", "O, kako mi suze liju" (Jozo Penava), "Ne lažimo jedno drugo", "Meni treba nežno milovanje", "Ja sam žena sa dva srca" (Šaban), "Druga te noćas ljubi", "Srećno vreme" (Hasan), "Svako traži novu ljubav" (Novica Urošević), "Samo sam jednom volela", "Dođi u topli dom", "Kad imam pravo na bol", "Uvek ću da te volim" (Žarko Pavlović Valjevac), "Uzalud te tražim", "Jača sam od tuge" (Dragan Aleksandrić), "Srećo Moja", "Pomirenja nema", "Već godina ima", "Dok je mene, dok je pesme" (Mića Nikolić), "Ostala je pesma moja", "Juče sam ti milovala sina" (Milan Vasić), "Rekla mi je drugarica", "Ko mi ljubav uze" (Rade Krstić), "Ej sudbino" (Gula Jovanović)...

- Možeš da imaš i jesenjinovski tekst i simfonijski aranžman, ali ako ga pevač ne donese kako treba sve je uzalud. Vida je bila jedna od retkih koja je svojim pevanjem nadograđivala i najbolje autore i muzičare, Jednostavno, pustiš je da otpeva i to je to - kaže maestro Dragan Aleksandrić.

- Sa mojim orkestrom svirao sam ceo album "Ostala je pesma moja". Tih godina slušala se samo ta pesma, a danas skoro i sve ostale sa tog albuma: "Uzalud te tražim", "Livadama, dolinama", "Samoća je od bolesti teža", "Jača sam od tuge", "Pusti me na miru da volim", "Nemam nikog da me voli".

U inflaciji lažnih kraljeva i Vida je titulisana u kraljicu romske pesme, iako je snimila tek dvadesetak pesama na romskom jeziku. Ostalih dvesta pesma iz Vidinog opusa je na srpskom, od dvojki do sevdaha, od tamburaša do baladica. Doktorila je sevdah u sarajevskom "Hamam baru", snimila desetine sevdalinki za arhivu Radio Sarajeva, i to pravo iz kafane, bez dana škole.

- To što može Vida niko drugi ne može, a to što Vida ne zna nauči za dva-tri dana - primetio je legendarni Ismet Alajbegović Šerbo.

Vida Pavlović (1945 - 2005) je idealan tumač Bucinih tugovanki. Glasom napuklim kao granata oplemenila je petnaestak Bucinih sentiša: "Verovah mu i što nisam smela", "Došli dani tugom rasplakani", "Teku časi bola", "Ne zovi me u snovima", "Kad sunce zađe", "Ne spremaj majko darove", "Pusti majko na prozor da stanem", "Sanak me mori"...

Otišla je na onaj svet ne ostavivši poroda. Pevala je o deci, volela je decu, dolazila na snimanje sa nekom dečurlijom. "Majka vida što kad peva srce kida" bila je i baka i tetka i strina, ali nije bila majka. Vidino romsko srce ("Romano ilo") kucalo je za sve ljude.

- Nisu moja, a nisam ih našla usput. Ovo su deca mojih sestara, a meni suđeno da ih volim kao da su moja.

I baš kad se Srbija ubrzala na "200 na sat", u ludilu turbo folka, Vida otvara svoju kafanicu - "Novi Romanitar" na Lekinom brdu.

- Hoću da se družimo, da nam bude lepo, bez galame i srče, bez jakih pojačala i ozvučenja. Svojim prijateljima pokazujem i moju bolero haljinu od 16 metara svile kupljenu u Njujorku - pričala je Vida.

Dok je Vida pevala, neki su sekli vene, neki su lupali čaše i tanjire, neki su i sami sebe sakatili.

- Ne znam šta je to u mom glasu zbog čega se ljudi ubijaju - pitala se kraljica bola i tuge.

Preminula je 10. maja 2005. Tužnu vest sam objavio baš na radiju "Khrlo e Romengo" (Glas Roma). Tog trenutka je i radio zaćutao i postao kuća žalosti.