60 godina "Prve harmonike" u Sokobanji: Sećanje na prve pobednike - Žilića, Branu i Novicu

"Harmoniko moja suzom nakvašena,

Preporučujemo

znaš li da je moja draga isprošena.

Sviraj, sviraj meni one pesme njene

i pitaj je zašto je ostavila mene.

Harmoniko moja, ti si sa mnom bila

kad me moja draga nežno poljubila.

Zar u ovom času lažno me volela

kad u zagrljaju drhtala je cela.

Kako može teško srce da zaboli

kad nekoga ljubiš, a lažno te voli.

Ostali smo sami, harmoniko moja,

još me samo teši bolna pesma tvoja."

(Mića Stojanović)

Ovo je pevačka lična karta Miće Stojanovića, narodnjačka himna harmonike i festivala "Prva harmonika" u Sokobanji koji ove godine obeležava redak jubilej - 60 godina postojanja.

- Baš te godine kad sam snimio pesmu "Harmoniko moja suzom nakvašena" osnovao sam i festival "Prva harmonika". Zapevao sam je i tada na otvaranju, i evo sve do danas je ostala himna "Sokobanjskog festivala" - pričao je legendarni Mića Stojanović (1935 - 2021).

- I danas me pitaju moji ispisnici zašto sam odabrao Sokobnju, a ne Kraljevo, Čačak ili Kruševac. Namerno sam odabrao neko manje mesto, da ne pravim buku. Međutim, kad sam pustio oglas, javilo se stotinak harmonikaša. Smestim ih u neku školu da vežbaju, ali kad se pojavi Dragan Matić Žilić iz Bošnjana ostali se razbezaše. Jurio sam ih kao lisac po kokošinjcu dok nisam "na'vatao" makar desetak. Među njima "na'vatam" i starog Kemiša, Dragišu Drenjakovića. Pobedio je Dragan Matić Žilić (tad je imao 40 godina). Ja mu predložim da krenemo na turneje, a on mi veli da mora da pita tatu.

1964. godine na Sokobanjskom festivalu pobeđuje Branimir Đokić, nasmejani četrnaestogodišnji dečkić iz Šapca.

- Otac me je dobro pripremio, angažovao i profesora da naročito uvežbam sviranje levom rukom. Dobro sam prošao u dve polufinalne večeri, ušao u finale i pobedio. Bio sam sedmi razred osnovne škole, dečko od 14 godina. Tada nije bilo podele po starosnim kategorijama, svi smo bili u istoj takmičarskoj konkurenciji - priča Branimir Đokić.

- Vratio sam se u Šabac ovenčan titulom "Prve harmonike Srbije", a već u novembru iste godine snimio sam i prva kola za Radio Beograd i moju prvu ploču u muzičkoj režiji velikog Carevca. Do tada sam slušao kako Carevac zna da opauči violinom po glavi, a mene je pomazio i dao mi neviđen podstreh.

Jedan od prvih pobednika harmonikaškog festivla u Sokobanji je i Novica Negovanović, i to baš u godini kad je festival dobio jugoslovensku širinu.

- U Sokobanji je počela moja profesionalna karijera i to dvostrukim trijumfom. 1966. godine pobedio sam u Sokobanji i postao "Prva harmonuka Jugoslavije". Na istom takmičenju postadoh i najbolji duet zajedno sa Draganom Matićem Žilićem - pričao je Novica u Muzičkoj apoteci.

- Još uvek doživljavam odjeke moje dvostruke pobede u Sokobanji. Sećam se, moj uvaženi kolega Miša Mijatović je opisivao našim zemljacima iz Čikaga tu atmosferu posle moje pobede: "Ljudi, kad Nole prođe Kraljevom, kao da je Tito prošao kroz naš grad." A ovi "naši" iz Čikakaga kažu: "Ih, sa jakim si čovekom našao da ga uporediš."

U vreme nastanka "Sokobanjskog festivala" harmonika je bila daleko od današnjeg nivoa popularnosti, a harmonikaši su bili ne baš poželjno i prestižno zanimanje.

- Moj najveći uspeh nije u tome što sam svirao i komponovao na harmonici, već u činjenici da sam otac i osnivač "Prve harmonike u Sokobanji". Podigao sam harmoniku na jedan viši nivo i stvorio najveći festival harmonike na ovim prostorima. Harmonika je bila potcenjena, nižerazredni instrument, a harmonukaši su smatrani nekim probisvetima.

- Danas harmonika ima svoju katredru na na raznim akademijama. Ima i sokobanjskih pobednika koji su postali doktori i docenti na raznim akademijama širom sveta. Dočekao sam, Bogu hvala, da takmičenje harmonikaša u Sokobanji preraste u međunarodni festival - pričao je Mića Stojanović.

(Goran Milošević)