75. rođendan Lakija srcelomca: Male tajne velikog tekstopisca

Foto: Promo

"Znam da moja nećeš biti

jer nam drugi sruši sreću,

Preporučujemo

ali ranu što ostade

preboleti nikad neću.

Moj život je tužna priča,

kako živim to ja znam,

pustite me, pustite me,

ja vas molim, da patim,

da budem sam.

Sve što imah ode s tobom,

sad moj život tuga prati,

ali bolno srce moje

nikad neće drugu znati.

Bez ljubavi kraj će doći,

to mi život osta dužan,

ali nikad neću reći

zašto patim, što sam tužan."

(Aca Stepić - Branislav Cvetinović Laki)

Ovo je prvi hit u karijeri Zorana Kalezića, pesma sa njegovog drugog singla iz 1971. godine. Pesmom "Moj život je tužna priča" započela je briljantna tekstopisačka karijeta Branislava Cvetinovića Lakija.

- To je ispovest dvadesetogodišnjeg mladića koji luta Beogradom i pati zbog devojke, a onda ode u kafanu i veseli se uz Kvakine pesme. Još tada sam shvatio da i ja imam kapaciteta da se neko veseli uz moju tužnu priču. Još kada moje stihove iskomponuje maestro Aca Stepić a Zoran Kalezić ih dočara svojim plačljivim glasom, pa to mora da valja i da se peva večno - priča Brana Cvetinović Laki za Muzičku apoteku.

- Moja osećanja iz tih godina pretočio sam u refren koji je snimio Milanče: "Šta mi vredi što sam s drugom, kad je duša uvek prazna, i sem tebi, svakoj ženi, moja ljubav biće lažna." Tako je i bilo, sve dok se nisam oženio. Kad sam se oženio, prestali su boli i jadi, ali nisam prestao da pišem. Pisao sam uglavnom teške sentiše, jer naš narod je valjda jedini narod na svetu koji plaća i veseli se uz tužne pesme. Uostalom, mnogo se više snimaju tužne nego vesele pesme, jer niko nije baš uvek veseo.

Branislav Cvetinović Laki je rođen 28. septembra 1948. godine u Šapcu. Detinjstvo je proveo u selu Dragojevcu kraj Save. Bosonoge dane pretočio je u pesmu:

"Rastao sam u dolini Save

na poljima Posavine ravne,

kolevka mi pokošena trava,

talasima umivala Sava".

- Došao sam u Beograd sa 14 godina. Hteo sam da budem oficir, nisu me primili, možda je i bolje. Hteo sam da budem i harmonikaš, ali otac mi nije dao. Posle žetve dođu Cigani u našu avliju, razvuku harmoniku, ja ne trepćem i mislim u sebi: "Blago njima, oni će uvek imati društva, para i devojaka." Otac mi je prodao dve harmonike, a treću sam prodao Milančetovom sinu Zoranu.

- Mnoge devojke sam preboleo, ali harmoniku nisam. Otišao sam u ugostitelje, zaljubio se, počeo da pišem. Pošto se prva ljubav završila kako ne treba, počeo sam da patim i da pišem o njoj. Napisao sam joj mnoge pesme, pa i jednu koju ću možda ja da otpevam i snimim u studiju:

"Neću više da te čekam

pod prozorom svake noći,

sanjaj tvoje lažne snove,

ja ti više neću doći.

Nisam više zaljubljen u tebe,

ja sam moju preboleo tugu,

al' mi duša još za tobom

luta pa ne mogu da zavolim drugu."

Mnogo je tekstopisaca, malo je istinskih pesnika, a Laki je napisao desetine pesama koje su dostojne najprobirljivije zbirke ljubavne poezije. Podigao je Milančeta Radoslavljevića (samo za Milančeta je napisao dvadesetak pesama), nekolicini pevača je napisao prve ili najveće hitove. Snimio je stotinak pesama, a svaka druga je hit (kakav procenat!): "Za ljubav sam mladost dao", "Jedna žena plave kose", "Pozdravi draga sina", "U večeri kada sunce zađe", "Otišli smo, ti ostade majko", "Ljubavi ae staroj vrati", "Šta mi vredi što sam s drugom", "Ti živiš negde daleko", "Ti si htela i što nisi smela", "Ti ne znaš kako je mojoj duši", "Kad zasvira dragačevska truba", "Selo moje, mesto najmilije", "Da ku sanjam il' se razum muti", "Tiho teče Sava", "Kao zračak sunca živi moja nada" (Milanče), "Uvenuće narcis beli", "Kajaćeš se jednog dana", "Da sam znao u tom času", "Kako majko da ti kažem" (Šaban), "Moj život je tužna priča", "Ima neko ko misli na tebe" (Kalezić), "Šesnaest ti leta beše" (Savo), "Slavica je njeno ime" (Gvozden), "Voz polazi, draga plače" (Miroslav Mišić Kale), "Za drugoga udaješ se draga" (Meho Hrštić), "Srce te je proglasilo krivim" (Šikica), "Ako odeš, nek' ostane ljubav" (Senad Milanović), "Poranila majka stara" (Janko Glišić), "Želela bih ćerku iili sina" (Azemina), "Vije se kolo užičko" (Cvele Radovanović), "Pijem vino i rakiju vruću" (Miljko Vitezović)...

- Ne kaže se džabe da svaka ptica svojim glasom peva. Posle Safeta, Bilkića, Lalića, Šabana i ostalih grlatih pevača i niihovih slušalaca, trebalo je pronači mesta i za neke suptilne pevače i njihove slušaoce. Narodnoj muzici i našem narodu trebali su i Toma i Kvaka i Kalezić i Milanče i Savo i ostali pevači nežnog glasa i suptilnog izraza.

- Traju samo oni pevači koji su izgradili svoj stil, a ne kao ove današnje grandiozne pevačice. U svakoj sezoni njih pedeset bi da imitira Cecu, a ne znaš ni šta peva ni ko peva.

U ugostiteljstvu je "Laki", u lovu je "Divlji mačak", a u poeziji je "Jesenjin sa Save".

- U Beogradu sam 60 godina, a u diskografiji više od 50. Kad dođem u svoju kuću makar na jedan dan i kad prespavam, kao da nikad nisam bio u Beogradu. Opevao sam sve što sam voleo, pokazao sam i koliko sam voleo i koga još uvek volim.

- Ja sam samo običan čovek koji zna da piše pesme koje mogu da se pevaju. Imao sam smisla za poeziju još kao dete. A pisanje stihova za kompozltore i pevače je ozbiljan zanat. Kao što kompozitor na dobar tekst može da komponuje i lošu i dobru melodiju, tako i tekstopisac može da napiše loš i dobar tekst.

- Dobar tekst je pre svega životna priča koja razvija zadatu temu. U mojim pesmama je svaki stih, od prvog do poslednjeg, vezan za temu. Ako ti je tema "moj život je tužna priča", ne možeš da pišeš o ovcama i malinama. Dešava mi se i dan-danas da me sretnu i znani i neznani, stegnu mi ruke i kroz suze kažu: "Hvala Vam, napisali ste pesmu o meni."

(Goran Milošević)