Pripovesti Bore Drljače: "Pevao sam i kad mi se ne peva, pevao sam da ne bih plakao"

Foto: Promo

"Čovek sam iz naroda,

svakom ruku pružim,

Preporučujemo

volim pesme, lepe žene,

volim da se družim.

Za dobrog bih druga

desnu ruku dao,

a za lepu ženu

u vatru bih stao.

Narav mi je vese

lapa me vole ljudi,

ko se ženi mene zove

hajde kum mi budi.

Takav sam i neka sam

da se menjam neću,

srce mi je puno sreće,

takav i umreću."

(Bata Đević)

- Volim da se predstavim kao David Štrbac u "Jazavcu pred sudom": Ja sam Borislav Drljača. Rođen sam ispod planine Grmeč, u vihoru Drugog svetskog rata, u zbegu, ispod jedne bukve, u selu Donja Suvaja, opština Bosanska Krupa, srez Bihać, okrug Banjaluka - pričao je Boro Drljača (1941 - 2020) u Muzičkoj apoteci.

- Ustaški rafali su mi ubili majku dok sam bio u njenom naručju. Od majke Stoje ostala mi samo priča da je bila divma žena, prava lepotica. Od majke mi nije ostala ni slika. Ostao sam gladan njene ljubavi i zato sam joj na jednoj od mojih prvih ploča napisao pesmu "ti si radost moja koju mrak prekriva, ja bih srećan bio da si majko živa".

- U tim zbegovima podojilo me mnogo žena, možda je i u tome tajna moje vučje snage. Sem toga, pešačio sam desetak kilometara od kuće do škole, od Suvaje do Krupe. Svirao sam frulu, svirao sam ličku tamburu sa četiri žice, imao sam i svoj orkestar u kome sam bio primaš. Kad sam jednom propevao, rešio sam da pevam i kad mi se ne peva. Pevao sam da ne bih plakao.

Bora Drljača je pevač sa pedigreom. Talentu i vučjoj snazi pridodao je i dugogodišnje članstvo u nekoliko kulturno-umetničkih društava.

- Od 1. jabuara 1964. postao sam član Udruženja estradnih umetnika Srbije, još za predsednikovanja Mileta Bogdanovića. Velika mu hvala što je svojim autoritetom pokrenuo i vodio naše udruženje i što je podigao našu profesiju od nepriznate do poželjne.

- Kada sam 1969. godine snimio moj prvi hit "Za ljubav tvoju mladost sam dao", postao sam član "Beogradske estrade". Pravili smo višenedeljne putujuće koncerte i turneje pod rukovodstvom čuvenog Radeta Mumina. Uvek je neka velika zvezda vodila turnjeju, plus još pet popularnih, pet članova orkestra, plus voditelj i humorista. Svi smo delili kolač, a ne kao danas - sve sami, pa kako se ko snađe. Laptop pod mišku, CD u džep i sam u diskoteku.

U diskografiji je od 1967. Snimio je oko 500 pesama na 70-ak izdanja. Snimio je preko sto pesama koje je sam pisao i komponovao. Mnoge od tih pesama su i autobiografske.

- Moj najveći kantautorski hit je ona čuvena "moram da joj kažem jer ne mogu kriti da će ona moja verenica biti". Posvetio sam je koleginici Radi, vatrenoj crnki iz Lučana, koja je bila lepa kao Klaudija Kardinale. Nisam siguran da li je znala da je baš njoj posvećena moja pesma "Verenica". Videli smo se posle toliko godina, ostala je prava lepotica. Sad mogu da joj pevam potpuno drugu pesmu: "Nevernice moja, vrati mi se ti".

- Snimao sam pesme najvećih autora, istinskih pesnika: Ruždije Krupe, Safeta Kafedžića, Branka Ćopića... Sećam se, u PGP-u je postojao recenzent za tekstove književnik Uskoković. Dok on ne pregleda, ne može da se snimi. Danas nema takvih pesnika, a i da ih ima nema ko da ih sluša. Današnja omladina hoće samo ono što udara na prvu.

Pevao je Bora pesme svih meridijana i na nekoliko jezika. Snimao je i sa tamburašima Janike Balaža i sa trubačima Radovana Babića, snimao je i sa pevačkim izvornim grupama i sa Narodnim orkestrom. "Ima mlađih, ima lepših, al' nema boljih" - ponavljao je Boro na svakom nastupu.

- Kod strica Milana, oficira u Bačkoj Topoli, završio sam srednju poljoprivrednu. Tu sam naučio da pričam i pevam na mađarskom. U Bileći sam završio Školu rezervnih oficira, služio gardu na Lukavici u Sarajevu, dogurao do čina majora, a da sam išao na sve vežbe dogurao bih do generala.

- Razumem se u mašine i automobile, i praktično i teorijski. Znam i definiciju: "Motor je mehaničkim putem napravljena mašina koja tečno gorivo pretvara u mehaničku snagu" - prosuo je "Stari vuk" u svom poslednjem nastupu u Muzičkoj apoteci.

Preminuo je 11. oktobra 2020. godine.

(Goran Milošević)