83. rođendan Nedžada Salkovića: Beograd kao sudbina i Radojka kao druga majka

Foto: Promo

Snimao je Nedžad sa najvećim autorima i šefovima ansambala (Krnjevac, Radojka, Jovica, Šerbo, Zahar, Graja, Danilo, Jozo Penava, Pera Tanasijević, Selever Pašić, Bora Višnjički, Žarko Valjevac, Ljubo Kešelj), snimao je i trajne snimke za Radio Tuzlu, Sarajevo i Beograd. Ali ima jedan snimak koji mu razgali dušu i dozove najlepše uspomene, naročito na Badnji dan.

Preporučujemo

"Sa tvoje kuće na malome brijegu

ne mogu da skrenem pogled tužni.

Žao mi je što smo jedno drugom

najveću ljubav ostali dužni.

Voljeli smo nekad zalazak sunca,

dođi i sada ako želiš.

Lako je bilo dijeliti ljubav,

možeš li sada samoću da dijeliš.

Umire sunce, a rađa se tuga,

mojoj duši zanoćiše boli

. Ništa mi teže neće biti

ako ti srce drugog voli."

- Pesma "Umire sunce, a rađa se tuga" je nešto izuzetno u mojoj karijeri, pesma koja je potpuno drugačija od svih ostalih koje sam snimio. Ta pesma me vrati u mladost, u dane kad se sevdah pevao samo uz saz i harmoniku - pričao je princ lakih nota u radio izdanju Muzičke apoteke.

- I danas volim da čujem ovu pesmu, najviše zbog Bucine harmonike. Zato sam je i uvrstio na moj trostruki CD "Zapisano u vremenu" u izdanju PGP. Pevao sam je na "Hit Paradi" 1978. i snimio uz harmoniku, ansambl i aranžman velikog Buce Jovanovića. Žao mi je što sam sa Bucom snimio samo jednu singlicu. Niko nije lepše i slađe svirao harmoniku od Buce Jovanovića.

Nedžad Salković je rođen 6. januara 1941. godine i Tuzli. Pored bioloških roditelja, majke Sahbe i oca Zaima, Nedžad ima i svoje umetničke roditelje, Radojku i Tineta.

- Moje učenje i poimanje muzike vezano je za sevdah i radio. Moja kuća je jedna od prvih koja je imala radio u posleratnoj Tuzli. Slušajući Radio Sarajevo, zaljubio sam se u Zaima Imamovića i Šerbinu harmoniku. Tako sam i naučio najviše sevdalinki. Niko mi to nije rekao, ali ja se držah pravila: slušaj Zaima, a pevaj na svoj način. Pohađajući mašinsko-tehničku školu, postao sam član ansambla Radio Tuzle. 1958. snimio sam i moj prvi snimak "Omer beže".

- A onda je došla vojska. Iz Škole rezervnih oficira u Zadru prekomandovan sam u Beograd. Prvi moj izlazak u grad doneo mi je fatalan susret kod Hotela "Moskva" sa mojim Tuzlakom Zdravkom Novakom koji je svirao saks u Krnjevčevom ansamblu. Sa Krnjevcem sam snimio prve ploče, a onda sam upoznao Radojku.

- Muzički sastav Radojke i Tineta Živkovića apsolutno je obeležio moju karijeru, i po broju snimaka i profesionalno i ljudski. Naša saradnja je počela krajem 60-ih, kada sam dobio poziv da budem vodeći solista u njihovoj ekipi. Nekoliko noći nisam mogao da spavam od sreće, a kad smo krenuli sa koncertima, verujte mi, trebalo mi je bar godinu dana da shvatim da ja to ne sanjam. Bila je to najlepša java u mojoj karijeri. Više sam vremena provodio sa Radojkom i Tinetom od njihove rođene dece. Radojka me oslovljavala sa "ćeri Mico".

Ima neke simbolike i u datumu Nedžadovog rođenja. Rođen je na Badnje veče, baš kad se u Srbiji najlepše slavi i svečari. Nedžadova vezanost za Beograd i Srbiju je sudbonosna. U Beogradu je služio vojsku, ogromnu većinu malih i velikih ploča i kompilacijski trostruki CD snimio je za PGP, najveće hitove napisali su mu autori iz Srbije.

- Bio sam počasni građanin Novog Sada, Vršca, Kikinde, Pirota, imao sam desetine klubova obožavalaca širom Srbije. 27 godina sam odsedao u Hotelu "Slavija", za mene je bio rezervisan apartman 131. Beogradu sam podario svoju ljubav, a Beograd mi je vratio višestruko.

- Skoro svakodnevno dobijam pozive da pevam u Srbiji. Svestan sam da su me stigle godine, a svestan sam i da beogradskoj publici dugujem solistički koncert. Kad bi se nekakvom vagom mogla izmeriti ljubav svih onih koji iz Bosne i Hrvatske dolaze da pevaju u Beogradu, smem po cenu svog života reći: svi vi drugovi, zajedno, nemate toliko ljubavi prema Beogradu kao ja.

Bosanska sevdalinka i novokomponovana pesma dobila je u Nedžadu neponovljivog tumača, tako tihog i nenametljivog. Nedžadova šezdesetogodišnja diskografsko-estradna karijera samo potvrđuje tezu da u životu, pa i u pevanju, ne važi pravilo - ko jači, taj i bolji. Kad Nedžad peva, stiče se utisak da bi mogao i više, da peva "pod ručnom", sa suptilnom dozom suzdržanosti.

- Umetnika ne čini samo razoran glas. Publici pored pesme darujem i svoju duhovnost i eleganciju, obavezno odelo i kravatu. Nikad mi se nije desilo da nastupim u istom odelu u kome sam i putovao. Jedan od najlepših komplimenata je kada čujem iz publike: "Ovaj kao da je izašao iz izloga."

(Goran Milošević)