73. rođendan Jasne Kočijašević: Sećanje na Krnjevca, Radojku, Safeta, prve pesmičke

"Po selu se šapuće da sam najlepša,

Preporučujemo

svi bi momci želeli da sam njihova.

A ja momke ne gledam, još sam malena,

udaću se, ne brinem, imam vremena.

Hej, hej, momci bre, još sam malena,

hej, hej, polako, ima vremena.

Meni majka govori ne čekaj kćeri,

reći će ti svi momci mi smo je hteli.

Ne brini se majčice neka pričaju,

da li imam dragana hoće da znaju.

Hej, hej, momci bre, ne dirajte me,

hej, hej, ne mogu zavoleti sve.

Kada ću se udati to znam samo ja,

uskoro ćeš videti moga dragana.

To je majko lep momak kao divan san,

rešila sam uskoro srce da mu dam.

Hej, hej, dragane, hoću za tebe,

hej, hej, ne čekaj, došlo je vreme."

(S. Ljubičić - O. Mišković - M. Krnjevac)

- Imala sam tu sreću i tu čast da sa čika Mijom Krnjevcem snimim moju prvu ploču sa vodećom pesmom "Po selu se šapuće". Bože, kakav je to lik bio, što bi ae današnjim žargonom reklo. Odlazila sam u Krnjevčevu kuću, prihvatio me kao svoje dete, a ja onako stidljiva i sramežljiva, puna poštovanja. Trebalo mi je dosta dana da se opustim kako bi mogli da snimamo - priča diva narodne muzike Jasna Kočijašević.

- Posle samo nekoliko godina, kada sam snimala pesmu "Zašto svićeš tako rano", bila sam mnogo opuštenija. Čika Mija mi je tu pesmu zamislio i komponovao u rubato varijanti, a moja ideja je bila da je otpevam u "kecu". Kada mi je jedan takav muzički genije to omogućio, bila sam presrećna, što se itekako čuje na snimku.

Tako je ovaj nasmejani i raspevani devojčurak pravo iz školske klupe zakoračio na diskografsko-estradnu scenu. 1968. godine u izdanju produkcije "Beograddisk" pojavljuje se Jasnina prva singl ploča i to kao nagrada za debitantski nastup na Putujućem festivalu "Jesen 68".

- Sa ove istorijske distance mnogo se više divim svojoj haljini na omotu ploče nego pesmama na samoj ploči. Obukla sam crnu haljinu sa sitnim belim vezom oko dekoltea i po obodu. Vezla sam je u špajzu, zato što smo tamo imali najjaču sijalicu. Bio je to moj ručni rad za haljinu u kojoj sam se slikala za omot moje prve ploče. S ponosom mogu da kažem da sam se sama "pobrinula za svoj stajling".

- A što se mojih prvih pesama tiče, snimala sam to što mi se nudilo i koliko je potrebno za ploču. Sad kad čujem te moje prve pesmice sigurna sam da bih neke od njih i odbila, samo da sam bila u prilici da biram. Ponekad se i uplašim što sam postala baš toliki perfekcionista. Kažu da ime zna da ima veze sa karakterom. Ja sam baš takva kako mi ime kaže - ne odustajem dok ne razjasnim sve što mi nije jasno

Izvorne pesme, naročito sevdalinke, su Jasnina duša, njen prvi repertoar i preporuka za njviši umetnički status.

- Pevala sam u školi, pevala sam i pre škole, a komšije i nastavnici su to čuli i pohvalili. Osetila sam još kao dete da lepo pevam, ali bez ambicije da mi to bude profesija. Da su moji roditelji znali da će mi pevanje prerasti u profesiju, čisto sumnjam da bih imala njihovu podršku. Sve je to išlo nekako spontano i stihijski, ali svega toga ne bi bilo da mi dragi Bog nije dao glas.

- Ja sam kao kafa, tri u jednom: rođena sam u Skoplju 20. februara 1951, majka Bosanka, tata Sremac. Moja majka je prekrasno pevala sevdah, od nje sam naučila mnogo pesama i pre nego što sam ih čula na radiju. Oni koji muzici prilaze sa naučne strane kažu da sam još u maminom stomaku zadojena sevdahom. I danas, za svoju dušu, najviše pevušim sevdah.

Doduše, pre prvih snimaka na singl pločama, Jasna je pevala zabavnu muziku. Novine su objavile naslov "Dete sa glasom Lole Novaković".

- Tada nisam znala koliko je pogubno biti nečija kopija. I te imitacije Lole Novaković smatrala sam velikim uspehom, ne razmišljajući na kakvoj sam muzičkoj klackalici. Da sam kojim slučajem snimila nešto što liči na Lolu, verovatno bih postala zabavnjak. A pošto sam snimila "Po selu se šapuće", postadoh i ostadoh narodnjak.

Usledila je i pobeda na "Ilidži" 1969. sa pesmom "Malo cik, malo cak" koja je Jasni širom otvorila vrata "Beogradske estrade".

- Dolazili su razni muzičari u Novu Pazovu da pitaju moga oca da me pusti na koncerte. Bože, da sam samo mogla sve to da ekranizujem i ponovo vidim... Postala sam deo ekipe Radojke Živković, upoznala sve te legendarne bosanske pevače. Nastupala sam zajedno sa Safetom, imali smo istog menadžera, pevali na istim koncertima, ja na početku, Safet na kraju.

- Bože dragi, kakva je to čast i privilegija bila - slušati Safeta, gledati i upijati njegov scenski nastup. Odmah posle nastupa zavlačila sam se negde sa strane ili iza zavese kako bih na miru slušala Saju. Kod Safeta je svaka strofa bila drugačija, a sve lepša i sve slađa. A tek scenski nastup! Imao je to nešto specifično u maniru. Kad onako naglo okrene glavu, pa kad se isprsi, sve je pucalo od snage. Jednostavno, bio je car sevdaha!

Zarad posvećenosti izvornim pesmama, Jasna je prilično zapostavila novokomponovane pesme sa snagom evergrina: "Kaži šta te to menja", "Idi od mene", "Hvala ti, hvala ljubavi", "Jedan dan da budem s tobom".

- Povukla sam se, malo što sam htela, malo i što nisam htela. Kad gostujem u gledanim emisijama, orkestri baš i neće da uvežbavaju te novije pesme. Nekako nam svima lakše sa tim proverenim starim pesmama, i meni i orkestru. Iskreno, nisam se nešto ni bunila. Što sam starija, sve mi više leže te izvorne pesme.

- Desi se, ponekad, da zateknem publiku i sa nekim aktuelnim hitom. Tek toliko da se zna: mogu ja da pevam i ove najmodernije pesme. Doduše, nekad sam imala i kome da pokažem šta sve umem i volim da pevam. Nažalost, danas je sve manje radio i TV emisija u kojima se peva šlager, romansa ili strarogradska pesma.

(Goran Milošević)