Tako je govorio Vojkan Borisavljević: "Moje pesme su narodne, ali nisu narodnjačke"

Printskrin: Youtube/TV Studio B, Promo

"U praznoj sobi gde si nekad bila

nema ničeg više da me na te seća,

Preporučujemo

odnela si slike, uspomene, pisma,

odnela si miris s neubranog cveća.

Ovde te još čeka, k'o na kraju puta,

nežnost koju dugo čuvao sam za te,

prevari sve druge, vrati se još jednom,

da se zvezde vrate u te duge noćne sate.

Ruže su uvele u tvojim očima,

a kose drugima mirišu noćima,

ptice odletele, milovanja znana,

a ja te volim kao prvog dana."

(Vojkan Borisavljević - Željko Krznarić)

- Izazov je bio komponovati jednu ovakvu romansu i to specijalno za Cuneta na jednom davnom "Beogradskom proleću". Pesma "Ruže su uvele" nastala je baš u ludilu turbo vremena i iste takve muzike. Uostalom, romanse se ne komponuju zato da bi se zaradile pare nego zbog čiste ljubavi prema pesmi koja žali za onim čega više nema - govorio je Vojkan Borisavljević u mikrofon radio izdanja Muzičke apoteke.

- Pesma "Ruže su uvele" je otpevana na festivalu i ućutala. Doduše, pojavljivala se na raznim koktelima, ali ne i na Cunetovom solo albumu, pa su i muzički urednici pomislili da je to neka stara romansa. Kada su neki moji ispisnici saznali da je to moja pesma i da sam je dao Cunetu, upitaše me zar i ja odoh u narodnjake. Zaboravlja se da je Cune narodnjak onoliko koliko sam i ja. U vreme Cunetove i moje mladosti i najveći rokeri su slušali Silvanu, Tozovca, Tomu, kao što su i najokoreliji narodnjaci upijali Lea Martina i ostale zabavnjake.

Devedesetih godina, baš kad je stara gradska pesma i romansa bila na izdisaju, pesmu "Ruže su uvele" snimaju i ansambl "Dukat", Oliver Njego, Aca Lukas. Pesma je ušla i u RTS-ov serijal "60 najlepših pesama" u izvođenju Aleksandra Tirnanića.

- Na taj način je jedna romansa dobila na popularnosti, što je naravno satisfakcija i za mene i za moje stvaralaštvo. Na kraju krajeva, i moji najveći hitovi "A sad adio" i "Odiseja" nadmašili su prvobitne zamisli jedne pesme u TV seriji i jedne festivalske pesme.

- Setite se samo legendarnog Rake (Rale Milenković) u seriji "Vratiće se rode" kada na traktoru sa kosačicom tutnji blatnjavom Barandom i iz sveg glasa peva "Odiseju". Da ne pričam koliko je narodnjačkih svadbi, ispraćaja (u vojsku, inostranstvo, a bogami i sa vlasti) ulepšala pesma "A sad adio". A treba znati da je prvu verziju te pesme na singlici snimio Slavko Bešić Čupa, gitarista iz Tozovčeve ekipe. Moje pesme su narodne, ali nisu narodnjačke.

Vojkanova odiseja počela je polovinom 20. veka u Beogradu, gde je kao dete razvedenih roditelja živeo u godinama "izgradnje i obnove".

- Ja sam rođen 1947. godine, u vreme kolektivnog siromaštva, ali i nekog kolektivnog optimizma. Sa svakim novim jutrom budila se nova nada da će toga dana biti bolje nego juče. I ta država pa i sam Tito bili su jako širokogrudi prema kulturi. Tih godina su osnovani FEST, BITEF, BEMUS, najveći svetski glumci, muzičari i pisci dolazili su u Beograd.

Uz sve blagodeti "komunističkog raja", Vojkan Borisavljević je rastao u izrazito građanskoj porodici. Voleo je i književnost i muziku, studirao filozofiju.

- U to "zlatno doba" bivše Juge moja majka je bila lektor u "Prosveti", pa sam još kao klinac upoznao Crnjanskog, Antonija, Miju Pavlovića... I dok su druga deca jurila za loptom i devojkama, ja sam upijao pripovesti tih zlatoustih ljudi. Mnogo toga nisam ni razumeo, ali je nešto od toga ostalo trajno u meni kao klica svega što je lepo.

- Od ujaka Petra Ivanovića, čuvenog violiniste i osnivača orkestra "Gudači Svetog Đorđa", dobio sam jednu malu violinu i počeo da sviram u Muzičkoj školi Vojislav Vučković. Ušao sam u jednu "eksperimentalnu" generaciju iz koje su izašli profesori na akademiji, solisti filharmonije.

- Kada je moj ujak uvideo da mi mnogo bolje idu teorijski predmeti nego sviranje, oduzeo mi je onu violinu. Pošto je tada bio jako popularan klarinet, naročito na igrankama u Beogradu, ja krenem kod čuvenog Ernesta Ačkuna na dve godine pripreme, izguram i srednju sa klarinetom, ali od mene opet ne ispade neki dobar svirač. Tada je ujak prelomio: "Mani sviranje, uzmi nešto piši i komponuj!"

Tako je i bilo. Vojkan je na kraju gimnazije snimio prvu ploču sa svojim autorskim potpisom. 1965. pojavio se singl Diega Varagića u izdanju PGP-a sa Vojkanovim aranžmanima i prepevima francuskih pesama. Usledio je pravi gejzir Vojkanovih pesama za Lea Martina, Đorđa Marjanovića, Mikija Jevremovića, muzike za legendarne filmove i serije ("Višnja na Tašmajdanu", "Više od igre", "Vruć vetar", "Sivi dom", "Lajanje na zvezde", "Bela lađa", "Smrt gospodina Goluže").

- Evo i ovde na "Smederevskoj jeseni" za vreme probe vidim moje drage kolege Novicu Negovanovića, Rašu Pavlovića, Branu Đokića, Azeminu Grbić, Milenu Plavšić i ostale okorele narodnjake koji se tope dok nas slušaju. Dobra pesma je dobra pesma u svakom vremenu i u svim generacijama. Zato sam uvek insistirao na kvalitetu pre kvantiteta. A ko zna gde bi mi bio kraj da sam prihvatio geslo moga kolege Đorđa Novkovića da najbolje prolazi pesma sa tri tona i dva akorda.

Maestro Vojkan Borisavljević preminuo je 23. februara 2021. godine u Beogradu.

(Goran Milošević)