Narodna kola Danila Miškovića: Životna priča majstora iz Bošnjana

Foto: Promo

Danilo Mišković je tek jedan od stotinak harmonikaša iz sela Bošnjane kraj Varvarina.

Nekad je bilo lakše postati prva harmonika Jugoslavije nego prva harmonika Bošnjana. Samo u kući Miškovića ima nekoliko generacija harmonikaša.

Preporučujemo

- Nisam voleo školu, pa mi roditelji predložiše da budem krojač. Onda se majka seti da sam levoruk, pa neću moći da držim makaze. A ja sam čvrsto rešio da budem harmonikaš, iako sam brzo shvatio da je i to veoma zahtevan zanat. Trebalo je nabaviti instrument (u to vreme je trebalo više krava za jednu harmoniku), savladati tehniku sviranja, ovladati repertoarom, steći stilsku prepoznatljivost - priča Danilo Mišković.

- Srećom, imao sam podršku roditelja, naročito sa majčine strane. Majka ništa nije svirala, ali je čula kad god pogrešim. Moji stričevi su bez ikakve škole pevali drugi glas, što samo govori o našoj urođenoj muzikalnosti.

Kada mu je otqc nabavio prvu harmonuku, Danilovoj sreći nije bilo kraja. Krenuli su i časovi kod prvih majstora.

- Kad mi je otac nabavio jednu "honericu", pošao sam na časove kod našeg majstora iz sela Dragana Matića Žilića, inače prvog pobednika takmičenja za prvu harmoniku u Sokobanji 1963. Kasnije sam i svirao sa svojim prvim majstorom kad je već bio vidno ostario. Sećam se kad mu jedan mladi harmonikaš reče: "Bata Dragi, nisi više ono što si bio." A Dragi će ti njemu: "Sinko, ja sam bio, pa više nisam. Ali ti nećeš nikad da budeš."

Divio se mladi Danilo i Miji, Radojki, Jovici, Šerbi, ali je najviše naučio od svog slavnog zemljaka Đurice Ćirkovića.

- Đurica je bio školski drug moga oca, u to vreme najpismeniji harmonikaš. Vladao je najširim repertoarom, od klasike i ruske muzike do romansi i Šumadije. Imao sam utisak da mi je pokazao sve što zna i da baš ništa nije hteo da sakrije od mene. Još tada sam shvatio da je muzičar koji ne zna note isto kao trgovac koji ne zna tablicu množenja.

Potkovan znanjem i novom harmonikom krenuo je Danilo i u nemirne estradne vode. Od kraja 60-ih počeo je da komponuje i pesme i kola.

- Još tada sam shvatio da ni najbolja tehnika i najveće muzičko znanje ne znače ništa ako nemaš prepoznatljivost u narodu. Počeo sam kad nije bilo televizije, kad je postojao samo Radio Beograd, tek krenuo Radio Niš. U to vreme su igranke, svadbe i vašari bili jedina reklama. Sa dvadesetak godina postao sam poznat u mom kraju, ali sam hteo i više.

- Osetio sam u sebi nagon za stvaranjem nekih novih kola i melodija. Još u vojsci 1962. godine smislio sam jedno kolo koje je čamilo desetak godina. Tek kad je otvoren Radio Kruševac moje kolo se zavrtelo, otišlo u etar, dobilo ime ("Danilovo"), postalo špica i himna našeg radija i pečat moga ranog stvaralaštva.

Snimio je Danilo stotinak narodnih kola na desetak singlova i nekoliko albuma: "Danilovo", "Nova Bošnjanka", "Nova Kruševljanka", "Momačka šetnja", "Čarapanska šetnja", "Jastrebački vihor", "Moravski vez", "Skoričanka", "Gajdenica", "Vihor", "Momačko-devojački zaplet", "Rasinka", "Žiletovo", "Grom kolo", "Sitno šumadijsko", "Meraklijsko", "Harmonikaška zavrzlama", "Nikolino", "Zoranovo"...

- Pored PGP-a, Diskosa, Jugotona, Jugodiska, snimao sam i za našu lokalnu produkciju Radio-televiziju Kruševac, u pogonu u selu Koševi. Tada sam svirao i veoma posećene koncerte u domovima kulture u našem kraju sa zvezdama estrade. Tada je i moj sin Srboljub učio harmoniku i svirao sa mnom, a prvu ploču je snimio još kao osnovac.

- Sedamdesetih godina prošlog veka najviše aam snimao u duetu sa Živomirom Miletićem iz Skorice, a osamdesetih i devedesetih sa sinom Srboljubom. Hvala Bogu, imam i majstora za 21. vek - unuka Nikolu.

Tokom poluvekovne karijere izradio je majstor Danilo prepoznatljiv stil sviranja narodnih kola, neponovljiv spoj tehnike i meraka, izvornog i modernog.

- Bio sam brzak i u životu i na harmonici. Krenem na tezgu, dođem skoro do domaćina, pa kad vidim da sam zaboravio kablove vratim se kući. Izujem se ispred kuće, uzmem kablove, pa kad dođem do pola puta vidim da sam u papučama. A onda "curik", pa po cipele.

- Mnogi misle da je lako biti harmonikaš, a to je zahtevan zanat. Treba naučiti mali milion pesama i kola, kriviti kičmu pod svakodnevnim teretom od petnaestak kilograma, istrpeti "dežurne" na veselju, a ostati vaspitan i u društvu nevaspitanih - veli stari majstor iz Bošnjana.

(Goran Milošević)