Sećanje na Velizara Matušića: Harmonika od Brodice i Homolja

6. maja 2020. godine, na Svetski dan harmonike, narodna muzika je ostala bez Velizara Matušića, jednog od najboljih harmonikaša Homolja. Ovo je sećanje na Velizarov poslednji nastup u Muzičkoj apoteci.

- Otkad znam za sebe, znam i za muziku. Moj otac Miroslav znao je da postroji nas petoro dece i da vrši audiciju u spavaćoj sobi: stariji brat Brana svirao je bas, mlađi brat Velja gitaru, starija sestra Radojka je pevala i svirala gitaru, ja sam prvo svirao gitaru pa harmoniku, jedino mlađa sestra nije bila muzikalna.

Preporučujemo

- Svirao sam i gitaru i harmoniku u očevom porodičnom ansamblu, da bih u vojsci u Kumanovu dodatno usavršio moj muzički izraz. Svirao sam u vojnom orkestru, odsvirao sam starešinama čak i tri skupe svadbe. Velizar je iz muzikalne loze Matušića iz Brodice kod Kučeva. Velizarov otac Miroslav bio je najveći trubač svog doba, prva truba Radio Beograda i prva truba Krnjevčevog ansambla.

- Pod budnim čulima i oštrim sluhom mog slavnog oca naučio sam da sviram još u rodnoj kući. Bilo je tu i bolnih pljuski preko obraza. Sećam se, traje veselje, hiljade zvanica od kojih je pola pijanih, a ja krvavog nosa od očevih "pedagoških metoda".

- 1. maja 1967. godine prvi put sam za pare svirao gitaru, i tako punih pet godina. 10. avgusta 1967. godine na vašaru u Kučevu prvi put sam za pare zasvirao harmoniku, i tako više od pola veka. Imao je Velizar i svoje ljubimce i uzore, a već posle prvog prstoreda postao je sam svoj mastor.

- Uzori su mi bili Buca Jovanović i Dragoslav Živanović Troša, a mastor Vita Životić mi je postavio prvi prstored. Ti velikani su svirali onako kako su naši muzičari voleli da slušaju, a mi muzičari znamo mnogo dobro da slušamo. Uostalom, i za dobrog političara kažu da govori ono što bi narod voleo da čuje - pričao je Velizar u Muzičkoj apoteci.

Tokom poluvekovne diskografske karijere snimio je stotine narodnih pesama i desetine narodnih kola: "Dobričino", "Kličevačko", "Zov bačijara", "Homoljska četvorka", "Pećki žubor", "Ševičanka", "Ranovačko", "Momački zaplet"... Snimio je, kaže, i mnogo više nego što je potpisano na pločama.

- Početkom 70-ih svirao sam harmoniku u ansamblu Tihomira Paunovića, čuvenog frulaša koji je šefovao ansamblom. Ja sam bio prva harmonika, a drugu harmonuku je svirao Mirko Kodić, tada kao početnik, Brana Ikonić, Mića Ljubomirović. - Čak su i moji najveći ispisnici bili zatečeni saznanjem da sam svirao drugu harmoniku u ansamblu Radoja Mitrovića Barajevca.

Svirao sam na pločama Mirka Kodića, Sinana Sakića, Zorice Brunclik, Ere Ojdanića, Branke Stanarčić, Novice Uroševića, Vere Matović, Ljube Aličiča, Goce Stojićević, Živkice Miletić, Slavice Mikšić, Branke Ručnov, Miće Panića, Slobe Lekića. - Svirao sam i na Sinanovom prvom hitu. Bio je veoma skroman dečkić, jedna veoma skromna duša.

Barajevac i ja smo bili fascinirani kako je otpevao jednu veoma zahtevnu pesmu kao što je "Kulu gradim, vihor je obara". Još tada nam je bilo jasno da se rađa jedan veliki pevač. Velizareva svirka je neponovljiv spoj vlaške i šumadijake pesme: "Ne daj da nas rastave", "Dođi pod moj prozor", "Venac ljubavi", "Kulu gradim, vihor je obara", "Kad se ljubav u mržnju pretvori", "Dunite vetrovi hladni", "Srećo moja, meni namenjena", "Ti u sebi imaš nešto", "Koje li je doba noći" - samo su neke od antologijskih pesama koje je svojom harmonikom oplemenio Velizar Matušić, majstor od Kučeva i Homolja.

- Bez lažne skromnosti, čim se pomene Kučevo prva asocijacija su "Homoljski motivi" i moji Matušići, naravno i legendarni Đorđe Marjanović. Malo je poznato da je Đorđe Marjanović bio prvi pastir na prvim "Homoljskim motivima".

- Svirao sam na mojoj dugmetari muziku svih meridijana. Kada bih sa harmonikom ispao iz aviona, čini mi se da bih isprve mogao da sviram muziku toga kraja - govorio je Velizar Matušić.

(Goran Milošević)