Rođendanski razgovor sa Ljubišom Pavkovićem: Mali koraci na putu prema velikoj instituciji

Protutnjali su estradom mnogi pevači i svirači, menjali se trendovi, pomerale granice izraza. Ipak, više od pola veka traje jedan standard - zvuk harmonike maestra Ljubiše Pavkovića i Narodnog orkestra RTS-a. Lepa prilika da se veliki Pavke seti svojih malih koraka na putu prema instituciji.

- Moj otac Bogdan je bio dobar obućar i još bolji vindžija, bio je i moj najdraži solista koga sam najteže pratio. Poživeo je, Bog da mu dušu prosti, skoro sto godina, bez zdravstvenog kartona. Zvao me da popijemo vino za Novu godinu i posle nekoliko dana se upokojio. Izgleda da sam na oca, barem kad je trajanje u pitanju - veli maestro Ljubiša Pavković.

Preporučujemo

- Moj otac je znao da me pita: "Kako ti možeš toliko da sviraš a da ne zapevaš?" Moj Bogdan je bio izuzetno muzikalan čovek, poreklom iz Like. Kad dođe krsna slava, voleo je da zapeva uz harmoniku. Imao je odličan sluh i osećaj za dirigovanje i šefovanje. A kad se gosti fino raspevaju (bilo je tu i makedonskih pesama po maminoj liniji), moj otac kaže: "Ljubo, 'ajmo mi onu našu!"

- Onda moj Bogdan krene "oj, ora je, ora je". I dok ja izvučem prvu strofu, koja u očevom izvođenju traje pet minuta, otpadnu mi ruke. Kad udarimo na drugu strofu, gosti već dobacuju da je vreme da promenimo pesmu. Ja onda izvučem onaj "opštinski registar" (onaj koji dočekuje veselog kuma na svadbi), a moj Bogdan samo mahne rukom i kaže: "E, tako se pevač ne prati."

Ljubiša Pavković je redak rođeni Beograđanin među okorelim narodnjacima. Rođen je 14. juna 1947. Imao je i tu sreću da odrasta u istom dvorištu, vrata do vrata sa Mijom Krnjevcem i njegovim učenicima.

- Moje zanimanje za harmoniku počelo je 1952. godine na Banovom Brdu kada sam kao petogodišnji nemirko pipkao po harmonikama Krnjevčevih učenika. Kad sam se pretvorio u dežurno smetalo, čika Mija u jednom momentu predloži mom ocu: "Bogdane, nabavi mu harmoniku, možda nešto i bude od njega!"

- Moj otac ode u prodavnicu i uzme mi prvu harmoniku koja mu se svidela, jednu klavirku. Tako je predodređena moja sudbina na klavirci, iako sam odrastao u društvu dugmetaraca.

- Pored tih prvih harmoničica od 24 i 32 basa, otac mi je 1959. godine kupio harmoniku "skandali" od 80 basova, koja je koštala pravo malo bogatstvo za jednog obućara. Sećam se, moj otac provede ceo dan i noć u jednoj maloj radionici, pa kad ogladni znao je da mi kaže: "Sine, zaradili smo za jedan bas."

Sve ostalo je istorija jednog istinskog folk arhivara i višedecenijskog umetničkog rukovodioca Narodnog orkestra RTS-a, autora i izvođača desetina onarođenih kola: "Medeno", "Ljubišino", "Milanovo", "Ljubav na seoski način", "Kosmajski biser", "Mirjanino", " Beogradsko", "Nevestino oro", "Melem"...

- Harmonika je zbilja jedan moćan instrument, instrument orkestar. Mogućnosti harmonike su ogromne, od najobičnije pesmičice do klasičnih komada. U šali sam znao da kažem drugarima iz orkestra - ja sviram desnom, a vi ste mi u levoj ruci.

- S obzirom na toliku moć, harmonika je predmet česte zloupotrebe, naročito neznalica koje bi sve da pipnu, i to što jače. E, onda se harmonika pretvori u instrument koga ja zovem "opštinski". Harmonika i svira i igra i peva i plače, važno je primiriti jednu ovakvu telesinu - ističe legendarni Pavke.

(Goran Milošević)