• 3

Najvažnija stvar u priči o smrti Rajka Dujmića ostala je neprimećena

, Telegraf

Mediji u regionu ispratili su do detalja sve, od saobraćajne nesreće pa do smrti. Pisalo se o Rajkovom životu, porodici, odnosima sa kolegama, prijateljima i onima koji mu nisu više bili prijatelji, ali u svemu tome o jednoj stvari se nije pisalo

  • 3
Rajko Dujmić

Rajko Dujmić/Printskrin: HRT

Rajko Dujmić bio je velika muzička zvezda na ovim prostorima i njegov talenat i neverovatan uspeh ne može se osporiti. Nedavno je preminuo u 65. godini i ovaj gubitak teško da će iko moći nadoknaditi.

Od saobraćajne nesreće koju je doživeo, kome, pa na kraju, nažalost, i smrti, mediji su budnog oka pratili razvoj situacije, što samo govori koliko je Rajko bio popularan. Poznato je da je autor brojnih hitova, kao i da je zaslužan za neverovatan uspeh Novih fosila, i to u mnogim generacijama.

Saznalo se kroz pisanja medija u reginu puno toga o Rajkovom životu - od detnjstva do porodičnih i kolegijalnih ili nekolegijalnih odnosa. Ipak, ono nešto najvažnije ostalo je u senci, a to je doniranje organa za presađivanje, na šta su se odlučili njegova supruga Snježana i sin Tin. 

Novinarka Jutarnjeg lista, Slavenka Drakulić, osvrnula se na ovu temu i iznela svoje lično iskustvo o tome, što prenosimo u narednim redovima. 

Iznenađujuće je, piše novinarka, da se o tome nije više pisalo, već se tek prenosilo kao vest na portalima. Kao da su takve odluke uobičajene, pa i ne zaslužuju pažnju i priznanje. Učinilo joj se da ni čitaoci ni njegovi obožavaoci nisu imali priliku da shvate značaj plemenitog čina koji je nekako ostao u senci.

Šest godina neizvesnosti

Verovatno sam zapazila tu vest, jer sam lično osetljiva na ovu temu. Ali kako ne bih bila kada mi je život spasio poklonjeni bubreg. Bilo je to osamdesetih, još u vreme Jugoslavije, kada je tek svaki peti pacijent kome prestanu raditi bubrezi dobio mesto na dijalizi. Budući da su presađivanja u to doba bila retka, čekala sam šest godina odlazeći svaki drugi dan u bolnicu da bih četiri sata provela priključena na aparat koji filtrira krv. Čekali su i drugi, ali uglavnom uzalud: od naše smene, od 11 bolesnika, zahvaljujući presađenom bubregu preživelo nas je samo troje.

Šest godina neizvesnosti za nekoga kome je trideset jako je puno, pogotovo kada vas iz dana u dan prati beznađe. Borila sam se da sasvim ne potonem u depresiju, a u tome su mi najviše pomagale - vesti o presađivanju. Jer je svaka takva vest o kojoj bih saznala iz medija, ma kako daleko bila zemlja u kojoj je neka osoba imala tu sreću, potvrđivala da i za mene ima nade. Da je moguće vratiti se u normalan život, raditi, gledati sopstveno dete kako raste - ništa više, ali ni manje od toga.

Morala sam verovati da će se i u mom životu pojaviti neka takva osoba koja će shvatiti da smrt drage osobe može doneti spas drugima. No, nisam to dočekala, barem ne u Jugoslaviji. Bubreg mi je presađen jednog ledenog jutra u februaru 1986. u Bostonu, a kako i zašto sam tamo dospela, druga je priča, koja mnogo govori o zdravstvu u SFRJ. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da je tu operaciju platila država.

U međuvremenu je presađivanje organa u Hrvatskoj uspelo do te mere da je po broju presađenih organa u odnosu na broj stanovnika među najboljima u svetu. Ali ni danas nema dovoljno organa, pa oni koji nemaju živu osobu u porodici koja je voljna dati bubreg moraju na listu čekanja. Naš zakon omogućava i transplantaciju s nesrodnih osoba tzv. altruističnih davalaca, ali izgleda da ovaj oblik nije kod nas uhvatio korena, verovatno zbog straha od korupcije.

I moj je američki davalac bio tzv. kadaverični davalac, poput Dujmića. Ono što većina ljudi ne zna je da organe ne može pokloniti bilo koja žrtva nesreće, inače bi vreme čekanja verovatno bilo puno kraće. To mogu samo žrtve kojima se, nakon održavanja života uz pomoć aparata, ustanovi moždana smrt, a takvih je zaista malo. Ove su donacije, razumljivo, anonimne.

U povodu odluke porodice Rajka Dujmića, prisetila sam se koliko sam želela lično zahvaliti porodici mog davaoca (ili možda davateljke, nikada nisam saznala). Ali to sam mogla jedino preko lekara. Jer rodbini davalaca nije svejedno hoće li im se primalac zahvaliti, u to sam se uverila kad sam u američkim novinama pročitala pismo roditelja mlade devojke. U pismu roditelji opisuju koliko im je bilo teško odlučiti se da daju pristanak za uzimanje organa u najtežoj situaciji u životu, i to hitno. Ipak su smogli snage, ali kasnije im je teško palo da ni od jednog primaoca nisu dobili ni obično hvala...

Etička načela

Teško je godinama čekati na presađivanje, ali teško je i pristati na uzimanje organa tek preminulog. Neki će se sigurno setiti i Luke Ritza, mladića koji je umro od batina vršnjaka. I njegovi su roditelji takođe dali pristanak. Ne znamo kako im je bilo, ni šta im je prolazilo kroz glavu u tom času, jer od svih smrti najteža je smrt deteta.

Najteže je u takvoj situaciji misliti na druge. Najlakše je lekarima reći ne. Iako prema zakonu lekari nisu dužni pitati za dozvolu, etička načela im to nameću. A stvarno je to velika odluka - to su osobe sposobne da izdignu svoje osećaje i budu nesebične, pomisle na nekoga ko bez novog srca ili jetre nema načina da preživi osim zahvaljujući njihovoj velikodušnosti.

Dujmićev zvezdani put završio je plemenitim gestom porodice, koja će možda postati putokaz i drugima. I na tome im treba javno zahvaliti, zaključuje novinarka Jutarnjeg lista.

(Telegraf.rs)

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Neverni Toma

    Uzeli bi oni organe i da nije porodica pristala. Ko ih može kontrolisati?

  • plavi safir

    Bravo za porodicu. To je tako uzvišen čin, svaka čast. Rajko je bio odlučan muzičar. Odrasla sam uz Nove Fosile i dan danas ih obožavam i rado slušam. A to kakav je čovek bio ne znam, to znaju samo oni koji su ga lično poznavali. Slava mu.

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima