Rani radovi Branimira Đokića: Harmonika kao deo kućnog vaspitanja i osmeh kao unutrašnja slika

Foto: Promo, Pixabay

Protutnjali su kroz RTS-ove studije i emisije mali milioni muzičkih zvezda. Teško je bilo i zamisliti emisiju narodne muzike, a da kamera ne "uhvati" u prvi plan Branimira Đokića i njegovu dugmetaru. I osmeh najlepši na svetu. I tako pola veka!

- Izabrao sam očev put harmonikaša, kome u stvari i dugujem najviše za ovo što sam danas. Moj otac je bio veoma uporan, ambiciozan i prodoran roditelj. U stanju je bio da pet puta dnevno dođe kod nastavnika da se uveri kako napredujem i da li sam savladao neku tajnu - priča maestro Branimir Đokić.

Preporučujemo

- Otac mi je sigurno pored talenta preneo i tu upornost i ambicioznost. Kolege su mi često i zamerale što sam takav, a ja sam znao da im kažem: "Žalite se mom ocu."

Imao je Branimir i tu sreću da mu direktor muzičke škole u Šapcu bude Milan Marko, kasniji muzički urednik Radio Beograda.

- Imao sam samo jedan problem: klavir me nije mnogo interesovao, ni klavirna harmonika, pa sam kradom od nastavnika vežbao na očevoj dugmetari. I danas se neki moji ispisnici sećaju kako se kao klinac nisam video od velike ćaletove dugmetare.

- Još tada sam shvatio da škola daje teorijsko znanje važno za muzičara, ali za uspeh je potrebno mnogo talenta i još više rada. Naravno, tu su bili i moji uzori, pre svih Jovica Petković i Milija Spasojević.

Negde pri završetku niže muzičke škole počelo je i Braninirovo okušavanje na takmičarskom polju. 1964. godine Branimir Đokić se plasirao na takmičenje harmonikaša u Sokobanji.

- I za taj nastup i pobedu u Sokobanji mogu da zahvalim mom nastavniku Milanu Marku. Pomogao mi je da pripremim jednu melodiju sa kojom sam napravio presedan na takmičenjima harmonikaša. Pošto sam još kao klinac razvio taj "mitraljeski" stil sviranja kola, uvežbao sam jednu brzu južnoameričku melodiju koju smo nazvali "Kubana".

- Da bi se odsvirala na dugmetari, zahtevala je mnogo drskosti od jednog četrnaestogodišnjaka. Danas mogu da kažem da je zahtevala i mnogo bravuroznosti. Tu moju drskost prepoznao je i stručni žiri, pa kao nagradu za pobedu dobih pravo da snimim ploču.

Branimirov diskografski prvenac snimljen je pod nadzorom velikana Vlastimira Pavlovića Carevca.

- Bile su to godine kad sam se definitivno preselio u Beograd, upisao Srednju muzičku školu "Stanković", hvatao muziku u letu. U školi sam čak učio i klarinet, završio prvi stepen Fakulteta za fizičku kulturu.

- Kad se umorim od muzike, odmarao sam uz fudbal. Uživao sam da proturam loptu kroz noge, dogurao do prvotimca Čukaričkog. Iskreno,, tada nisam ni bio svestan veličine jednog Carevca i ostalih velikana Radio Beograda. To sam shvatio mnogo kasnije.

- Tek sad vidim da sam imao sreću da se razvijam uz Carevca, Bokija, Miodraga Jašarevića, Duška Radetića, Boru ilića, Đorđa Karaklajića... Iskreno, mali je broj kolega imao tu privilegiju da svira sa najboljim muzičarima i da od njih uči.

Sve ostalo je istorija jednog burnog umetničkog života i briljantne karijere. Brana Đokić i njegova harmonika - ljubav veća od pola veka, hiljade besmrtnih svirki i najkomercijalnijih aranžmana na pločama najvećih zvezda, stotine snimljenih narodnih kola i trajnih snimaka za arhivu Radio Beograda.

- Ja sam veran čovek - i sebi i harmonici i prijateljima i poslu. Verovatno sam jedini koji je sakupio 50 godina staža u jednoj firmi - RTS-u.

- Siguran sam da ni posla ne bi bilo da ne beše te iskrene dečačke ljubavi prema harmonici, a ne bi bilo ni tog osmeha. Harmonika je deo mog kućnog vaspitanja, a osmeh je samo moja unutrašnja slika, izraz mojih emocija upućenih publici.

(Telegraf.rs)