Milica Pavlović otkrila zašto više ne vozi: "Zakucala sam se u zid... Vratila su mi se sećanja udesa iz 2011."

Mlada muzička zvezda Milica Pavlović postala je zaštitno lice kompanije za proizvodnju ekoloških autobusa, a tom prilikom se, pred kamerom portala Telegraf.rs,  provozala se jednim od njih kroz Beograd.

Preporučujemo

Milica je ispričala i zašto se odlučila da "da svoj pečat" baš ovoj firmi, ali je i otkrila razlog zbog kojeg ne vozi automobil, iako ima vozačku dozvolu.

• Postala si zaštitno lice kompanije za proizvodnju Eko autobusa. Kada smo se približavali, rekla si da će ti srce pući od sreće... Zašto si se odlučila na ovaj potez?

- Kada su me pozvali vlasnici ove kompanije, koji su iz Turske, ja sam vrlo rado otišla na razgovor. Zašto? Imam utisak da smo sada svi kao neki pioniri, i idemo zajedno u budućnost. Eko autobusi će jednog dana biti zanimljivi i nekim novim generacijama, a o ovome će moći i da čitaju. A meni i te kako znači da jednog dana svojoj deci i unucima da sam ja bila zaštitno lice električnog autobusa koji je tek stigao u Beograd. Drago mi je da sam deo ove priče, a i inače i kroz život se trudim da zdravo živim, pogotovo poslednjih pet, šest godina. Znači mi to što sam zaštitno lice ovakvog autobusa. Dete sam koje je došlo u Beograd sa sela, onda je nekako u početku tmurno jutro, tmurno veče... Sada sam deo nečega što je dobro za ovaj grad, za našu zemlju i neke nove generacije. Naravno da mi je srce puno i da sam srećna.

• Imamo priliku da se vozimo sada sa tobom autobusom i ponašaš se kao da si navikla na ovu vrstu prevoza. Kada si se poslednji put vozila linijama gradskog prevoza?

- Kada bi ti znala koliko puta sam se ja vozila gradskim autobusom... Vozila sam se i sa 13, 14 godina kada sam bila u školi pevanja Aleksandre Radović. Zapisivala sam brojeve autobusa, trolejbusa, stanica, da znam na kojoj silazim i gde treba da pređem da uđem u drugi. Nemam utisak kao da je to bilo nešto davno.

• Malo pre si pomenula da si došla sa sela u Beograd. Da li ti je bilo teško da se prilagodiš?

- Meni je najteže palo to što u vašoj zgradi ne znaju da vam kažu: "Dobar dan, dobro jutro i laku noć". Nisam na to navikla. Na selu smo svi bili kao jedna porodica. Svakog starijeg moraš da pozdraviš, to je bilo osnovno. Mislim da bih dobila šamar da se nekome nisam javila na ulici. Evo i sada kada smo ušli u autobus, prišla sam odmah da se javim vožaču, to je za mene osnovno vaspitanje.

• Po ulasku u autobus, izabrala si poslednja sedišta. Ona su uvek bila rezervisana za "nestašnu decu". Jesi li i ti bila takva?

- Jesam, da. Uvek sam bila pri kraju. Volela sam i na času da šapućem i da galamim. Ne znam da li sam to nekada rekla. Ne sećam se da li je bila prva godina, ali mislim da jeste. Imala sam strašno nisku ocenu iz vladanja. Zasluženo. Bila sam galamdžija.

• Kakva si u vožnji? Položila si... Da li voziš?

- Položila sam, ali ne vozim. Otkriću sada. U jednom trenutku sam se zakucala u zid u garaži zgrade u kojoj živim. I onda su mi se vratila sećanja udesa koji sam imala 2011. godine i te dve operacije kada sam umalo ostala bez ruke. Čekam da me prođe. Sada imam vozača.

Ceo intervju pogledajte u videu na početku teksta.

(Telegraf.rs)