Sve o macanu koji grli Slavicu Ćukteraš: Poznat je u svetu, nastupa na Exitu i na bini ga čeka čokoladno mleko

pritnskrin: Instagram/vladimir_acic

Od kada je osvanula fotografija na kojoj poznati di-džej iz Novog Sada, Vladimir Acić grli Slavicu Ćukteraš, javnost ne prestaje da bruji.

Već neko vreme se šuška da između njih postoji mnogo više od prijateljstva, a nove fotografije su odlično poslužile kao potvrda za to, iako se oni za sada nisu oglašavali.

Preporučujemo

Poznati di-džej koji često krasi binu Exit festivala, privukao je veliku pažnju javnosti, kako zbog atraktivnog izgleda, tako i zbog nesvakidašnjeg načina života.

Vladimir je u jednom interjuu istakao kako je došao do prvog kontakta sa muzikom.

- Moja starija sestra slušala je uglavnom rok muziku, tako da sam uz nju počeo da slušam Bajagu. Bio sam baš mali, imao sam sedam, osam godina, kad mi je prvi put pustila Bajagu, i to je za mene bilo "vau"! Slušala je i druge bendove, poput Guns 'N Roses i sličnih, ali meni je Bajaga u tom periodu bio strašno zanimljiv i inspirativan, jer sam kao dete imao dužu kosu, te sam čak i nameštao frizuru da izgledam kao on - rekao je on.

Poznati di-džej je pak priznao da je kasnije krenuo sam da istražuje muziku.

- Sve je krenulo uz društvo s kojim sam redovno igrao basket na Limanu, na takozvanoj “Kocki”, tako da sam u muzičku priču ušao s hiphopom. Kasnije smo prešli i na malo ozbiljniji, andergraund rep, potom sam izašao iz andergraunda i slušao, između ostalog, Cypress Hill i slične stvari. Kasnije sam otkrio The Prodigy – bio je to prvi elektronski bend koji mi se baš dopao. Preko njih sam počeo da upoznajem i druge pravce elektronske muzike, poput opusa Jean Michela Jarrea. Voleo sam da slušam i Vangelisa, Mikea Oldfielda - dodao je on.

Natupati na Exit festivalu svakako nije mala stvar, što Vladimir i priznaje.

- Sećam se i da sam bio veoma srećan kad sam 2005. godine dobio priliku da nastupim na glavnoj bini Exita pre Underworlda – benda koji sam obožavao kao klinac – što je bilo ostvarenje mog dečačkog sna. Čak sam im bio prišao i rukovao se s njima. Ranije, kad sam definitivno prešao na techno zvuk, uzor mi je bio Jeff Mills, jer mi se jako svideo detroitski techno, i tad sam aktivno počeo da skupljam muziku i da narezujem diskove, kako se u to vreme radilo. Skupljao sam old school house i, naravno, techno muziku, a veliki uticaj na mene i moj muzički ukus imao je DJ Billy 9, rezident u diskoteci "Paradiso", koji me je uputio na svoje drugare koji su narezivali muziku. Kod njih bih probrao stvari koje mi se sviđaju, narezivao ih na CD, a potom odlazio kod Billyja u “Paradiso” da vežbam, i tako sam, zapravo, i počeo da učim "zanat". Bilo je to negde posle bombardovanja, 1999/2000. godine - otkrio je on, pa dodao:

- Exit mi je mnogo pomogao, ponajpre marketinški, jer sam često bio prisutan u njihovim kampanjama. Prvi nastup na Exitu održao sam 2003. godine, na Progressive stejdžu, a moj set je kasnije bio proglašen za najbolji na festivalu, i odatle je, zapravo, sve i krenulo. Radio B92 je u to vreme bio veoma slušan i moj miks se vrteo na njhovim talasima maltene godinu dana, pričalo se o meni – zbog čega sam posebno zahvalan Gordanu Paunoviću – i to me je na neki način i afirmisalo kod šire publike. Sećam se momenta kad sam se, nakon što sam završio set, vratio do bine da pokupim ploče, a publika me je još jednom pozdravila aplauzom, što mi je bilo fascinantno, jer sam bio mlad i nisam očekivao takav fidbek, ali sam mnogo vežbao i na neki način sam znao koliko sam tehnički potkovan. U to vreme sam radio na tri gramofona, a posle sam radio i na četiri.

Vladimir se oprobao i kao prodicent.

- I to se, takođe, desilo sasvim slučajno. Moj komšija Dušan Perović družio se s Vladanom Ostojićem, momkom koji se bavio muzikom i tražio nekog ko je u elektronici, da proba da uradi nešto s njim. Čovek mi je bukvalno došao na vrata, upoznali smo se, i on me je naučio svemu što se produkcije tiče. Počeli smo s ritam mašinom Roland 303, na kojoj sam naučio kako se programira ritam, kako se biraju paterni... sve osnove sam naučio na njoj. Posle sam prešao na program Cubase, savladao i njega, i od tad praktično radim muziku. To je bilo 2004. godine, a već par godina kasnije doživeo sam izlazak svog prvog izdanja na jakoj etiketi “Analytic Trail”, koju drži Markantonio, veoma popularan italijanski techno didžej. Nakon toga, počele su da stižu prve ponude za remikse, usledilo je izdanje za lejbl “Italo Business”, pa je tako i Umek čuo za mene, kontaktirao me na My Spaceu, te sam mu uradio jedan remiks, počeo da radim za njegovu izdavačku kuću i afirmisao se kao producent. Sad sam prešao na drugi zvuk, pod uticajem berlinskog i UK andergraund techna, i tu sam, posle svih ovih godina, našao sebe, jer mi taj zvuk dozvoljava da se poigravam s bilo čim - otkrio je on.

Vladimir karijeru nije nastavio samo u Srbiji, već i u inostranstvu.

- Sve je krenulo kad sam počeo da se bavim produkcijom, kad sam počeo da izdajem trake. Izdanja su lična karta za Evropu, za svet, jer je teško da u moru didžejeva neko obrati pažnju baš na tebe – osim ako nemaš nastup u nekom ekstrapopularnom mestu kao što su "Boiler Room" ili "Apollo" u Londonu – te je produkcija, zapravo, ta koja ti gradi ime van naših granica. Moj prvi nastup u inostranstvu bio je u Mađarskoj. Ljudima su se svidele moje trake, moja muzika, kontaktirali su me, dogovorili smo se, te sam u toj zemlji obišao brojne klubove, što dobre, što loše, ali najvažnije je da se ljudima dopada to što radiš - dodao je Vladimir.

Vladimira na nastupu često sačeka čokoladno mleko, a sada je otkrio i zašto.

- U pitanju je anegdota s mog prvog nastupa u Mađarskoj, kad sam tražio da popijem čokoladno mleko, ali ga u klubu nisu imali, te su mi obećali da će ga nabaviti sledeći put. I, stvarno, sledeći put su ga nabavili. To se nekako pročulo po Mađarskoj, i gde god da sam išao da nastupam imali su za mene spremljeno čokoladno mleko. Ali sve je to bila samo šala (smeh). Najviše volim da popijem dobro vino, crno ili belo, uglavnom iz domaće proizvodnje, kao i dobru domaću rakiju - dodao je on.

Poznati di-džej godinama radi u "Kulturnom skloništu", gde svoje godinama sticano znanje prenosiš na mlade generacije.

- Peđa Pejić, vlasnik studija "Do-re-mi", upoznao me je s Petrom Jelićem, gitaristom YU grupe i osnivačem "Kulturnog skloništa", koji je u to vreme vodio školu gitare i upitao me da li mi bilo interesantno da pokrenemo i školu didžejinga. Pristao sam, naravno, potom pozvao svog prijatelja Billyja, i tako smo pokrenuli čitavu priču. Škola radi već sedam godina, a kurs didžejinga traje devet meseci - otkrio je Vladimir.

Vladimir je istakao je da se nije pronašao u mizičkim vodama, našao bi svoj put u sportu.

- Mislim da bih bio košarkaš. Negde od punoletstva bio sam ozbiljno zagrižen za košarku, ali nakon jedne operacije nisam više mogao da se vratim sportu. Zapravo, mogao sam, ali sam se do tad već bio prešaltao u didžej vode i više nije bilo povratka na staro. Ali da me muzika nije povukla – verovatno bih se bavio košarkom - istakao je on za mojnovisad.

(Telegraf.rs)