"Za to mu je plaćeno 400.000£" Robert Čoban otvoreno o Novaku, Legiji, Arkanu i Ceci: "Zbog nje sam trpeo..."

Kada je pre više od četiri decenije zakoračio u svet novinarstva nije mogao ni da nasluti da će njegovo ime postati sinonim za reč "tabloid".

Robert Čoban, kako ga od milošte zovu kralj ili tata tabloida, uspeo je da sagradi medijsku imperiju CPG koja do danas broji više od stotinu štampanih izdanja, izvede na put nebrojano novinara kojima je utabao put ka uspešnoj karijeri. Pored svega toga ponosni je suprug i otac dve predivne devojke.

U novom "5Castu" govorio je o tome kako je njegovo ime završilo u Haškom tribunalu, kako je dva puta bio na meti egzekutora, ekskluzivno je otkrio i koliki honorar je magazin Hello platio Novaku Đokoviću za fotografije sa njegovog venčanja ali i o prijateljstvu sa Svetlanom Cecom Ražnatović koja do danas drži rekord tiraža od 300 000 primeraka.

• Interesovanje za novinarski posao pokazuješ od tinejdžerskih dana. Tokom življenja u Baču gde si i rođen sa pažnjom si pratio vesti. Kako je sve krenulo?

- Početak interesovanja kreće u Baču gde sam i rođen. Tu se sigurno nalaze koreni interesovanja za novinarstvo, jer sam kao mali vodio dnevnike o tome šta se dešava. Šta se dešava na svetskom nivou, to su neke rane 80-81-a, počeo je Iransko-Irački rat, sovjetska invazija na Avganistan, čitav svet je bio u nekim vrenjima, u nekim promenama. Regan je došao na vlast u Americi, Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, to je bio jedan nivo. Drugi nivo dnevnika je bio šta se dešava u Jugoslaviji. Umro je Tito i tu su se zaista već počele dešavati neke promene, stvari nisu bile kao ranije, čak se pričalo da će biti sovjetska invazija na Jugoslaviju nakon Titove smrti. I treći nivo je bio lokalni nivo, selo. Znači Bač, šta se dešavalo, ko se rodio, ko je umro, kome je izgorila štala, sve. I kada vi to pogledate, tako izgledaju i novine, imaju spoljno političku rubriku, imaju unutrašnju i lokalnu rubriku. Sport u tom smislu me nikad nije interesovao, interesuje me sport u smislu spektakla. Volim da odem na Olimpijske igre. Zanimljivo je da nisam imao zabavu i show biznis na način na koji sam posle profesionalno to uradio. Mislim da sam vodio neku paralelnu vrstu dnevnika o tome šta je bilo emitovano, koji film je išao na televiziji Beograd. U svakom slučaju, imao sam taj neki širi dijapazon interesovanja, koji je mogao da nagovesti čime ću se baviti.

• Završavaš srednju školu u Bačkoj Palanci nakon čega upisuješ Pravni fakultet u Novom Sadu. Krećeš honorarno da radiš za Večernje novosti koje objavljuju tvoj prvi tekst?

- Prvi tekst mi je bio o cenama štofova. Poslali su me da uporedim cene štofova u Bazaru i Norku. To su dve nekada centralne robne kuće u gradu i prosto su me poslali da uporedim cene što sam i učinio. Već sledeće nedelje koleginica koja je pratila kulturu Angelina se razbolela i mene su poslali umesto nje da uradim neku sednicu Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. I izašao mi je tekst na strani kulture u Novostima, koja je bila osnovno izdanje, znači ne lokalna strana za Novi Sad. I šef dopisništva Miroslav Stefanović poslao je taj tekst u Beograd i tamo neki šef deska je rekao: "Pa neka se potpiše imenom i prezimenom zašto se potpisuje sa pseudonimom" i Miroslav mu je rekao: "On se zove Robert Čoban nećete verovati". (smeh)

• Često ističeš da su devedesete godine (godine u kojima i ti pokrećeš dnevni list) bile idealne za novinarstvo i da je cvetala demokratija. Iz ove perspektive to zvuči apsurdno.

- Vi koji ste mlađi se toga naravno ne sećate, ali ja sam baš napisao tekst za "Vreme" 2020. Znači kada je bilo 30 godina, baš o 1990-im. Konkretno o toj jednoj jedinoj godini. Jer to je bila poslednja godina dobrih stvari iz starog sveta. Znači, to je bila godina kada je još bio mir, nije bilo rata. Ante Marković je bio premijer, imali smo stabilnu valutu. Počeo je uvoz robe, Đovani u Novom Sadu, strane robe, čokolade, tehnika je počela da dolazi, a imali smo sve prednosti novog sveta u smislu demokratije i štampe. Odjednom su počele da izlaze opozicione novine. "Srpska reč", "Vreme", razni studentski listovi poput "Indeksa" i imali smo zaista savršen svet sa svim benefitima starog sveta i svim benefitima novog sveta. I to je trebalo samo godinu dana.

Dakle samo godinu dana tokom devedesetih novinarstvo je cvetalo i u tih godinu dana "ušao si u voz" izdavaštva iz kojeg ni dan danas nisi izašao.

-Vi to vreme vezujete svi za 90. kao deceniju. 1989. još nije bilo ni višestrančke, ni slobodne štampe, a već s 91. je počeo rat. I onda je ta devedeseta meni jako važna iz tog razloga. Mog početka. 1991. je naravno počeo rat i ja sam čak prestao da pišem i za Novosti, mislim da se Indeks ugasio i onda pred kraj 1991. dobili smo ponudu. Boža Ristanović, predsednik Saveza studenata Novosadskog univerziteta, od njega smo dobili predlog da pokrenemo ponovo taj Indeks koji je bio ugašen. Pokrećemo ga u februaru 1992. To je istorijski bitno jer se to dešava dva, tri meseca nekog interregnuma između rata u Hrvatskoj koji je stao i rata u Bosni koji još nije počeo, koji će početi u aprilu. Na naslovenoj strani prvog broja, najave intervjua Zoran Đinđić, Goran Milić, Slavanka Drakulić, Nikola Koljević, znači imali smo balans raznih ličnosti, politički i ideološki.

Već nakon prvog broja vas smenjuju?

- Ne, ne, izdali smo mi i drugi broj, ali su nas smenili zbog tog prvog broja. (smeh) Još smešnije je što i dalje postoji taj video na YouTube-u u kome ja dajem intervju nekoj lokalnoj studentskoj televiziji u Novom Sadu. Imao sam neki presmešan sako boje senfa i još smešniju havajsku košulju ispod, gde kažem sledeće: "Evo, pošto su ratovi iza nas", ja izgovaram tu glupost u februaru 1992. a ratovi ni počeli još nisu, "Pošto su ratovi za nas mi sad krećemo da osvajamo slobode novinarstva". Uglavnom, nas su smenili, počeo je rat u Bosni. Ta vrsta mentorstva i pokroviteljstva starijih i iskusnih kolega je jako važno. Recimo, ja sam se družio privatno sa Miletom Isakovim, koji je bio tada predsednik nezavisnog društva novinara Vojvodine, koji je 20 godina stariji od mene. On mi je rekao: "Ajde, dođite kod nas pa pokrenite nezavisni Indeks, pošto su vas otrali odavde, ali bez para, bez ičega, možete da koriste našu opremu u nezavisnoj redakciji. I tada prelazimo kod njega. Ja sam se potrudio da obezbedim hartiju, osnovna neka sredstva za izdavanje i mi smo nastavili da izdajemo tada u proleće i leto 1992. taj nezavisni Indeks. Da bi negde na jesen, uradili intervju sa Arkanom i Klarom Mandić, što mi je bilo zamerano.

• Dakle, pritisci su postali.

- Tako je.  Zamerali su mi šta će Klara Mandić kao neko ko je uz Miloševića, uz Karadžića i Arkan u nezavisnim novinama. Moje viđenje je bilo da, kao što je Nikola Koljević trebalo da bude u studentskim novinama sa Đinđićem i Goranom Milićem, tako smatram da i ovo treba. Ne, oni su rekli da u ovim novinama treba otprilike da izlaze samo Čanaki te neke opozicione, autonomaške, vojvođanske priče. I ja sam već osetio da se meni sprema "svilen gajtan" i da će nas smeniti, konkretno mene. Tokom noći smo preduzeli tu operaciju koju je kolega Ivan Benašić u startu nazvao "Operacija Kondor". U toku jedne noći, mislim da je bio prvi oktobar smo preneli kompletno sve. Registrovali smo udruženje građana, treći sad već list te godine koji se zove "Novosadski indeks" i preneli smo panoe i te neke svoje stvari koje smo od prilike i doneli. Pobegli smo u iznajemljen stan koji nam je iznajmila Svetlana Berisavljević i tu zapravo kreće taj neki potpuno suludi posao u kojem nas pare studenata zaista bez prebijene pare u džepu, pokrećemo kao neke novine. Par puta smo stvarno bili pred gašenjem, počinje hiperinflacija 1993. Znači, nema apsolutno ničega, pomogao nam je, ne znam, Mihajlo Svilar, kasnije je bio gradonačelnik, direktor AMB Grafike, Žika Berisavljević, Svetlanin otac, tako neki ljudi sa raznih strana. Neko je davao hartiju, Soroš Fond je takođe pomogao. Ja zaista kad god govorim o tim stvarima, ja vrlo otvoreno govorim o ljudima koji su mi pomogli u tom periodu. Nekako su nas primetili iz američke ambasade. Poslali su prvo koleginicu Gocu sa Duškom Jovanić na neku stipendiju par nedelja u Ameriku, posle toga i mene u januaru 1994.

• Kasnije je "Indeks" promenio ime u "Svet" koji je takođe prvobitno bio politički tabloid.

- Mi smo samo promenili ime iz "Novosadski indeks" u "Svet" i on isto bio politički tabloid, bavio se ratom u Bosni, ratom u Hrvatskoj.

• Do tvog odlaska u Ameriku 1994. Tamo uviđaš da je budućnost u Show biznisu.

- Tamo uviđam da je mnogo tiražnija štampa u toj Americi koja je kao najnaprednija demokratija, ta koja se bavi zabavom, a ne ova koja se bavi politikom. Ono što često prepričavam, to je ta scena kada je bio prvi Klintonov izveštaj o stanju nacije, to je 1994. u januaru, posle godinu dana američki predsednik svake godine daje State of the Union adresu, znači izveštaj o stanju nacije i to je za mene u tom momentu bilo najvažnija stvar na svetu. Predsednik Amerike govori o tome šta se desilo ili šta će se desiti, to je pratilo dvoje ljudi u toj sali. U drugoj sali u hotelu u Atlanti u kojem sam bio, su bili izveštaji o Majklu Džeksonu i njegovoj aferi Neverland, pedofilija i to sve. To je pratilo 50 ljudi. Ja sad gledam levo-desno i zaključujem izgleda da nešto ne radimo kako treba, ove ljude interesuje show bizz. To se negde podudarilo i sa Dejtonskim mirovnim sporazumom gde su kod nas u regionu stvari splasnule, više rat nije bio tema broj jedan i ljudi su hteli malo neke zabave, malo nekog show biznisa, malo manekenki, malo fudbalera, malo pevačica i eto. Znači niti sam ja izmislio tabloide, niti formirao. Pre mene su izlazili "Sabor", "TV Novosti", "TV Revija" koji su se bavili pevačicama. Vi ste imali čuvenu Breninu fotografiju gde joj se providi taj neki kombinezon, pa joj se vide praktično grudi mnogo pre nas. Ali sama forma, kako izgleda tabloid, kakav je bio "Globus" u tom momentu u Hrvatskoj ili kako izgleda u Americi "National Enquirer" ili dnevni tabloidi u Britaniji, veliki naslov, velika fotografija, to smo i mi uradili.

• U tom momentu vi ste to jedini radili?

- Sve ostale dnevne novine su ozbiljne novine. Ne postoji ni jedna tabloidna novina, ni jedna televizijska emisija. Mislim da ni "City" emisija na Pinku nije tada postojala. I naravno da su to bili tiraži koji su bili u stotinama hiljada primeraka. 300.000 primeraksas je bio najčitaniji "Svet", novogodišnji broj, neke tamo 2001. sa Cecom mislim.

• Prva naslovna je bila sa Cecom, je li tako? Kako je došlo do poznanstva sa Ceca Ražnatović?

- Upoznali smo se vrlo poslovno, profesionalno, hladno i distancirano, moram da kažem, 1995. kada smo radili intervju. Koleginica Zora Mijatović pokojna iz "Dnevnika" i ja smo išli u poslastičarnicu "Ari", u njihovu kuću da radimo intervju. Možda čak i sa Arkanom, pa posle sa njom pošto smo kao trebali prvo da pridobijemo Arkanovo poverenje da bismo uopšte mogli da radimo sa njom. Ceca i ja smo imali korektan odnos dok je on bio živ, do 15. januara 2000. kada je ubijen, korektan poslovni odnos koji je uglavnom bio preko njega jer prosto to je tako funkcionisalo. I onda, kad je ona ostala udovica i kada su odjednom, pre svega u Sablji 2003. svi krenuli da je pljuju i da je napadaju, najviše ovi koji za Arkanog života nisu smeli da pomisle da je pljuju, meni je to bilo odvratno. Ne zato što je Ceca u pitanju nego prema bilo kome, i ja sam stao u njenu zaštitu, verovatno jedini ili jedan od retkih. Nisam dao da se pljuje kod nas u novini. Uradili smo intervju sa njom iz zatvora, što je bio ono spektakl. Sećam se, po njenom advokatu Rajku Daniloviću smo poslali pitanja, on je vratio odgovore.

• Kako se rade intervjui sa zatvorenicima?

- Pošalješ pitanja po advokatu. Jednom sam se zatekao, kod Marića naravno, gde smo bili gosti Šešelj i ja. Pritom sedimo Joška Broz i ja, pričamo o plavom vozu i o promociji turizma u Vojvodinu, Marić nam stavlja Šešelja u emisiju. Šešelj je stvarno uvek prema meni bio prilično blagonaklon i kaže Šešelj: "Čoban je korektan, on je sa mnom radio intervju 1995. i kad sam bio u zatvoru. Po Maji Gojkovići je poslao pitanja. Maja je tako sakrila pitanja". Ispriča on u emisiji uživo. Maja Gojković je u tom momentu predsednica skupštine, to je 2018. Zove me i  kaže: "Bože, šta vi pričate, šta radite". Tako da smo imali određena iskustva o tome kako se radi intervju sa zatvorenicima. Uglavnom, po advokatu smo poslali pitanja, Ceca je dala taj intervju i ta naša bliskost na ljudskom nivou počinje zapravo tada. Pre toga smo samo sarađivali. Kada je bila Marakana, ja sam izmislio da birao njenu dvojnicu. To je bio opšti šou. Stotine devojaka se prijavilo. Stotine devojaka i onda 20 i nešto koji su bili u najužem izboru su bile na Marakani. To je bio stvarno spektakl, evo ima već 23 godine pa sam i zaboravio neke detalje. Taj odnos iz godine u godinub bivao je sve čvršćši i bio je uzajeman. Ja moram da kažem, da ste se našlio na svoj račun, sad kad se radio sa njom intervju, listali smo naslovne strane sa njom, kojih ima milion. Rekao sam joj: "Ceco, moram da priznam, izgleda kad god nam je padao tiraž, ja sam tebe stavljao na naslovnu i ti si na to naravno pristajala, jer sam ti drug, iako nije bilo nikakvog pokrića, niti albuma, niti koncerta, niti Boga Oca, nego kao ajde, Ceca".Iako prethodno operisana, bila je na mojoj i Sandrinoj svadbi 2003. u oktobru mesecu. Tako da na taj način se u tim, da kažem, za nju stvarno najtežim momentima se to neko prijateljstvo iskalilo kroz razne stvari i traje do danas.

• Zbog toga što nisi dozvoljavao da se o Ceci u tvojim novinama iznose neistine tokom njenih zatvorskih dana trpeo si razne pritiske?

- Imao sam razgovor sa jednim čovekom iz tadašnje vlasti, establishmenta. Sedeli smo u Strahinića Bana u nekom kafiću i on mi je rekao: "Ja razumem da ti nju stavljaš na naslovnu stranu, ona tebi diže tiraž, ali... Mi nju sumnjičimo da je skrivala ljude koji su umešani u ubistvo premijera". Ja mu kažem: "Kada vi to dokažete na sudu, tog momenta ja je neću stavljati na naslovnu stranu. Dok ona ne dobije presudu, ona je za mene neko ko je samo osumnjičen. Prvo prema meni bi bila uvek korektna, ja nemam razloga da je diram. Tako da sam se zaista odupirao tada tim pritiscima, ne mogu da kažem da su bili neki sad jako žestoki pritisci, ali mi je skrenuta pažnja da to baš nije najpametnije. Ja sam naravno i tada kao i uvek uradio onako kako mislim da je u redu. Često sam zbog takvih odluka imao probleme, nikad neke spektakularne, jer stvarno sam trudio da vodim računa o tome šta radim.

• I dok je bila u zatvoru tiraž je držala na visokom nivou. Da li je jedan od razloga taj što je u ostalim medijima bila cenzurisana?

- Kako da ne. Pored toga što je bila cenzurisana o njoj se pisalo samo najgore, da je završila poljoprivrednu školu svinjarski smer i tako neke najgore stvari su pisali o njoj. Ljudi u medijima koji nisu, kao što sam rekao, ranije smeli da pomisle tako nešto. Baš nedavno  kad smo razgovarali rekao sam joj da mi je neverovatno da niko nije snimio film o njoj i Arkanu do sada. Čak ni strani reditelji, ajde da kažemo da se ovde sad neko plaši ili zazire ili ima ovaj ili onaj problem, ali da ni stranci nisu iskoristili tu priču mi je nerealno. Mislim, njen život i njena karijera i sve u vezi nje je u toj meri zanimljivo, u toj meri intrigantno i u toj meri ona dugo traje da to prosto, uvek ljude zanima. I ona je kroz sve to negde izgradila način da je ne bude previše, da vodi računa u kojoj meri će da bude u javnosti. Tako da je uvek ljude zanimalo šta ona ima da kaže i šta ona misli.

• 1997. je kreće paparazzo era na crnogorskom primorju.

- Konkretno, da. 1997. je izašla prva fotografija u toj paparaco formi. Verica Bradić i Aleksandar Tijenić na Kalemegdanu. Oni su šetali na Kalemegdanu i mi smo ih uslikali i objavili. To nije nikakva plaža, nikakav kupaći kostim ali na njoj su dvoje ljudi koji nisu u braku a šetaju kao da jesu. Bio je naslov "Golupčići na Kalemegdanu", ništa strašno. Ne mo,gu da se setim da li me je za to ili nešto kasnije objavljeno me je tužio, ali Aleksandar Tijanić me je često tužio. Pred kraj njegovog života moram da kažem da smo se i pomirili i imali smo normalan odnos. Nakon toga, u leto 1998. odlazimo u Crnu Goru. Ja to često, možda i neprimereno poredim sa nacionalnoim parkom u Africi pre pojave belog čoveka sa puškom. Znači, žirafe, zebre, antilope, hodaju normalno i ne očekuju da će se pojaviti neki beli čovek sa puškom, u našem slučaju aparatom. I zaistas, Vuk i Danica Drašković leže opušteno na plaži, Olja Ivanjicki do njih, Braca Grubačić. Tadašnji ministar Beko u vladi Slobodana Miloševića bio je na jahti sa Rikardom Sesom tadašnjim italijanskim ambasadorom što je bio politički skandal. Znači od estrade do politike. Moj fotograf Buda je sve to islikao. Ja sam sedeo pod maslinom na Svetom Stefanu u restoranu koji i danas postoji i čekao sam da mi donese materijal. Odneli smo u foto radnju jer tada nije postojala digitalna fotografija i izradili smo crno bele fotke. Debeo koverat sa tim fotogrfijama sam u ruci doneo nazad u Srbiju i mislio šta da radim.

• U kom smislu? Jesi pomišljao da ih ne objaviš?

- Ma ne, to se nije dovodilo u pitanje. Te prve godine smo slikali čak i Mila Đukanovića gde nas je obezbeđenje primetilo, prišlo i upozorilo da možemo da slikamo ali da im ne prilazimo. Nisu nam, kao što je danas slučaj, lomili aparate i upotrebljavali silu. Dakle, imali smo i Mila kako igra fudbal u plićaku. Ma bukvalno sve smo imali. I ja sam te fotografije doneo za Novi Sad i rekao sam sebi; ukoliko objavim deo po deo što bi mi odgovaralo zbog tiraža, krenuće da me zovu i da vrše pritisak da ne objavim sve što imam. Bolje da sve pustim u jedan broj jer tada nije bilo interneta i portala da neko zove i traži da se skine. Ode u štampu i to je gotovo, nema nazad. Tako je to sve izašlo u jednom broju i bio je apsolutni zemljotres. Po istom principu smo radili leta 1999., 2000. Onda smo se ubezobrazili do te mere da smo leta 2001. ili 2002. otišli na Adu Bojanu.

• Ni tamo vas poznati isu očekivali.

- I oni su tamo bili kao u nacionalnom parku (smeh). Vodili smo računa da sa trakicama zasenčimo intimna mesta. 2003. u leto, nakon Sablje, ministar kulture i informisanja je Branislav Lečić. Mi smo ga nahvatali tamo na nudističkoj plaži i napravili smo gomilu fotografija. Prilikom objave na intimno mesto smo stavili trakicu. Pošto je on ministar informisanja i može da nam naudi, ja sam predložio da stavimo malo dužu trakicu nego što bi trebalo da bude. Prosto, da bismo laskali ministru da nas ne tuži. Tako je i bilo. Svi su bili oduševljeni, nikio nije imao ništa protiv. Kasnije, kada je bio u žiriju Sterijinog pozorja sam mu to baš ispričao pa smo se nasmejali. Prevario sam neke možda žene.

• Nemoguće da vas niko od javnih ličnosti ije tužio?

- Od javnih ličnosti zbog paparaco fotografija nije ali se desila jedna situacija. Slikali smo na Adi Bojani nekog crnogorskog kreatora i u pozadini je bila jedna anonimna žena, srednjih godina, prilično krupna. Nama je promaklo i nismo ništa zasenčali. To je stvarno ogroman propust. Ja uvek govorim novinarima: " Javna ličnost je javna ličnost i ora da nosi teret slave. Obični građani su obični građani i oni moraju da budu zaštićeni". Ispostavilo se da je u pitanju žena koja je na čelu neke velike društvene firme u Novom Sadu. Da su radnici izlepili celu fabriku sa tim njenim slikama. To je bio pakao. Žena nas je tužila i dobila naravno. Ja sam sve priznao na sudu.

• Tužila vas je i Suzana Mančić.

- To je bilo nešto kasnije u našem listu "Paparaco". Pojavio se njen privatni snimak koji je u tom trenutku bio na VHS trakama. Tada takođe nije bilo portala i nisi nogao da gledaš to nigde. Mi smo objavili printskrinove toga u "Paparacu", žena je tužila. Ja sam tada bio glavni urednik i došao sam na suđenje i rekao sam: "Zaista mi je žao ako smo je povredili na bilo koji način". Nakon tog mog izlaganja ustala je Suzana i rekla: "Ma druže sudija kada vidim da se tako lepo izvinjava povlačim tužbu". I od tada smo Suzana Mančić i ja drugari.

• Tvoje ime izgovarano je u Haškom tribunalu.

- Na Vikipediji kada ukucate moje ime, u jednom od linkova tamo je bukvalno stenogram sa suđenja Slobodanu Miloševiću 2003. u Hagu. U to vreme na televiziji B92 je išao prenos sa suđenja Slobodanu Miloševiću i zove me prijatelj koji kaže: "Upali B92 tamo je suđenje Miloševiću, pominju te". Mislim se zašto mene. Uglavnom, tokom suđenja se pojavio zaštićeni svedok C48. Ja sam naravno prepoznao ko je uprkos tome što je bio zamagljen i  imao izmenjen glas. On je tvrdio da je 1992. dobio nalog od tadašnjeg šefa DB za Vojvodinu da ozvuči naše prostorije. Kada sam to čuo bilo mi je smešno na šta ssu oni trošili vreme i resurse. On je tu anveo kako se zvao operativac DB koji je trebao da razvuče kablove za prisluškivanje. Smešno je što je sutradan Milošević dobio od svog tima podatke o zaštićenom svedoku pa se prvo obratio sudijama: "Šta je ovo sudija Mej, kakvi su vam ovo svedoci, hoćete konobare početi da mi dovodite da svedoče protiv mene", a nakon toga se obratio i zaštićenom svedoku: " A ti zaštićeni svedok jel se kaješ što si tog prijatelja, novinara Čobana nekog..." u tom momentu se hvatam za glavu u neverici da mi je neko rekao da će Slobodan Milošević da me u Hagu brani i pominje od ovog kome ni danas ne smem da izgovorim ime ne bi mu verovao.

• Ali tvoje ime se u Hagu pominjalo i u slučaju Biljane Plavšić?

- Da. Ona je za magazin "Svet" ali dok je još bio političi dala jednom prilikom intervju u kome se nalupetala da ako 5 miliona Srba pogine nema veze 5 miliona će ostati živo. Da su muslimani ovakvi, onakvi. Mi smo taj intervju naravno objavili, imali smo i tonski zapis. Ona je kasnije u svojim memoarima napisala da sam ja namerno namestio njoj taj intervju da bi je diskreditovao i da bi ona završila u Hagu zbog mene. I treća konekcija sa Hagom je ta što je čovek isto završio u Hagu a nisam bio umešan osim što sam sa tim čovekom bio u JNA 12 meseci. U pitanju je Ramuš Haradinaj. Pre nego što će biti vođa OVK sa nama je bio u vojski 12 meseci.

• Tokom karijere dobio si tačana datum kada ćeš navodno biti ubijen. Jezive pretnje smrću stigle su kovertirane na tvoju adresu.

- To je bila 1996. godina. I dalje se "Svet" u malom delu bavi politikom, malo estradom. Rat je završen ali divljanje na beogradskom asfaltu tek počinje. Sva ona najveća ubistva tek predstoje. Dakle, ubistva Arkana, Lainovića i ostalih su se desila tek kasnije. Mi smo pisali o tome i to su biel jako tiražne teme. U to vreme izlazi i tiražni nedeljnik "Nedeljni telegraf" koji je imao 140 000 tiraž u momentu kada smo mi imali 5000. I mi smo pokušavali da se "ogrebemo" o deo te publike time što smo izveštavali o žestokim momcima sa beogradskog asfalta. Čuvenu fotografiju Voždovačkog klana uslikao je baš naš Buda fotograf. Tih godina stradali su i mnogi novinari, kolega Pantić iz Večernjih novosti samo je jedan od njih. I dobio sam pismo. Interesantno je da je pismo bilo u koverti sa crtanim likovima Sara Kej gde se dečak i devojčica ljube sa posvetom "Ljubav je...". Adresirano je, naravno, na moje ime. Otvorim pismo, unutra sadržaj otkucan na kucaćoj mašini: "Bićeš ubien 15.11. ove godine zbog teksta u tom i tom broju Sveta". Čini mi se da sam sto puta pregledao taj broj Sveta da vidim o čemu se radi ali nisam našao ništa tako sporno da bi se nekom pretilo smrću. To je bio neki oktobar. Zatim, 12-og ili 13-og stiže novi koverat takođe bezazleno, ja otvaram, unutra piše: "Nismo te zaboravili, bićeš ubijen 15.11. iz kalibra tog i tog". Naravno, svih tih dana kad ulazim u zgradu, okrećem se da vidim da li me neko prati.

• Da li si pretnje smrću prijavio policiji?

- Naravno nije bilo prijatno ali meni nije palo na pamet da to prijavim policiji. Jer smo svi negde bili uvereni da ti koji to pišu, sede otprilike u susednoj kancelariji sa policijom. Znači, prosto ta vrsta sprege kriminala i policije je bila takva da nisam to ni prijavio. Prosto sam smatrao izličnim.

• I osvanuo je taj 15.11. Šta se dešava?

- I sad, osvanuo je taj 15. novembar, svako normalan bi se naravno zatvorio u kuću i nigde ne bi izlazio. Mene je pozvala koleginica Simana Stamenković i rekla: " Ajde sa mnom, pokvario mi se reporter, treba da ideš sa mnom u Vukovar. U Vukovaru treba da radim intervju sa Vojom Stanimirovićem". Ja kažem sebi, e ako je suđeno, ako negde mogu da me ubiju, to je Vukovar jer je u tom momentu interregnum između srpske i hrvatske vlasti, odnosno potpuno bezvlašće. Znači mogli su šta su hteli. Odem u Vukovar. obavimo intervju, vratim se i evo me 29 godina kasnije živ i zdrav. To zaista zvuči strašno svakom ko se bavi novinarskim poslom, svako od nas zna šta to znači, u kojoj meri. Možda je strašnije sad kad imam decu i porodicu nego tada kad sam bio momak. Pošto su neki ljudi, nažalost, i glavom platili te stvari, onda uvek ima gore.

• Pevačice i mafija. To je baš tokom 2000-ih, odnosno u prvom delu 2000-ih, bila uska veza. Da li su tada novinari trpeli pritiske od strane pevačicinih žestokih momaka i u kojoj meri?

- I 90-ih, ali onda se nastavilo. Ne mogu da kažem da sam imao pritisak od strane momaka, pevačica. Zaista ne, čak i taj Arkan, koji je bio najkontroverzniji, najstrašniji, je u svakom tom ophođenju bio vrlo pristojan. Ja mislim da je stvar u zauzimanju stava. Mi smo radili intervju konkretno sa Goranom Vukovićem i sa tim  zaista velikim facama, ali ako se ja sa njima postavim profesionalno, tako postupaju i oni. Ja sam novinar, vi se bavite tim čime se bavite, ja sam tu zbog intervjua, mi se ne družimo, mi ne pijemo zajedno, mi ne radimo poslove, ne pozajemljujemo pare, nemamo iste devojke, onda i oni zauzmu prema tebi takav stav. Ja sam uvek imao tu neku vrstu poštovanja s te strane da niko nije zvao i pretio. A objavljivali smo o svima sve.

• Legija je izrazio želju da te upozna ali si to vešto izbegao. Kako?

- Već sam bio sa Sandrom u braku, mislim da je to 2002. godine bilo. Neko me je pozvao na telefon i rekao da je Legija u Dori na Spesu i da želi da me upozna. Razlog je bio taj što se neki njegov prijatelj zabavljao sa nekom  pevačicom. Ja sam rekao: "Ok, recite da nisam tu.Što se priče tiče nema problema, objavićemo šta treba. I objavili smo verovatno šta su tražili. Poenta je da, ako ja baš ne moram da sedim neću da sedim njima.

• To nije sve kada su pretnje u pitanju. Jedna kriminalna grupa zaustavljena je ispred Novog Sada gde su krenuli sa namerom da izvrše tvoju egzekuciju

- Taj incident nije imao nikakve veze sa pevačicama, nego, nažalost, sa jednim episkopom tadašnjim Srpske pravoslavne crkve. Ja smatram da su te tri godine od 5. oktobra do Sablje, od oktobra 2000. do marta 2003. najnebezbednije godine u Srbiji kada je reč o novinarima i uopšte o javnim ličnostima. To su godine kada je oteto Brenino i Bobino dete, pa do ubistva premijera. Nema biznismena koji nije otet. Svi su bili oteti. Svi su bili meta. Vlasnici televizija su bili pod opsadom čitave televizije, niko nije smeo da interveniše. To je baš bilo užasno. Devedesete koliko god da su bile haotične, postojao je u tome svemu uslovno rečeno neki red. Znalo se od prilike ko šta i kako. Ovde je mafija preuzela državu i oni su kontrolisali prisluškivanje i sve ostalo. To je zaista bio haos. Te 2001. sećam se bio sam na nekoj modnoj reviji sa tadašnjom devojkom i zove me vlasnik televizije "Jesenjin" Ćira koji mi je bio prijatelj i kaže: "Ajde Roberte dođi da se vidimo jako je važno". Ja mu tu odgovorim da stvarno ne mogu i da sam na nekoj reviji. Bio sam u fazonu Ćiro čujemo se kasnije, potpuno nezainteresovan i odem kući da spavam. I ustajem sutradan, zove me sekretarica Maca, kaže: "Zvao Vas je Bata Butorović da hitno dođete u hotel Park". Ja njega ne poznajem u tom trenutku. I sad dolazim u hotel Park, sedi pokojni Bata i kaže: "Vidi ovakva je situacija, taj i taj, kriminalac iz Beograda, poslao je juče ekipu za Novi Sad, nije on krenuo, nego je oslao ekipu da te ubiju. Ali mi imamo neki kodeks da se najavljaju lokalnim šerifima, oni su meni to javili, a ja sam u tom momentu kada su se najavili sedeo sa Ćirom i sa Biljom Rodić koji su skočili kao što Roberta, zašto Roberta da ubiju, Robert je super". I onda im je on rekao, čekajte, moment, zaustavite operaciju. Ja kažem Bati ok hvala Vam ali ja ne znam zašto mislim da mi tog čoveka nismo pomenuli nikad.

Nakon toga ti odlaziš na satstanak sa čovekom koji je naredio tvoju egzekuciju?

- Da. Dolazim ja na sastanak sutradan, ulazim, bukvalno kao u filmu. Sedi ekipa njih deset, svi ogromni, nabildovani, širokih vratova i taj me gleda i kaže: "O, pa ti si neki mlad momak, mislili smo da si stariji. Sinoć smo očekivali da te vidimo na sudskoj medicini, da te overimo". Rek o, super, baš lepo i pitam ga šta je bio problem. Kažu: "Uvredio si jednog mog brata, Oca Filareta". On je kasnije bio episkop Filaret Mileševski. Stvarno je bio tekst u Svetu, neki novinari fotografi su bili tamo, otporašli su tada nešto protiv njega protestovali, njega protestovali, on je zaključao novinare i fotografa u manastirske ćelije. Neka glupost uglavnom zbog koje mi nikad ne bi palo na pamet da bi zbog toga trebalo neko da glavu izgubi, niti ja mislim da je Filaret tražio. Pitao sam ga i kakve on ima veze sa Filaretom pa mi je objasnio: "Kada sam, ne znam koga ubio, on me je sakrivao tad u manastiru". Moram da kažem da sam ga mnogo godina kasnije sreo, čini mi se pre pred dve, tri godine, dok sam obilazio biciklom Vojvodinu. On je u penziji živi u jednom ženskom manastiru.

• Ono što je meni interesantno i uvek bilo fascinantno jeste da na estradi imaš stvarno mnogo prijatelja a nazivaju te "tatom tabloida". Kako si uspeo da pomiriš te dve strane? Da zadržiš prijateljstva i održiš posao.

- Primra radi, jedna od tužbi za koju smo platili veliki iznos je Željko Joksimović. On je  vlasnik televizije na kojoj ja sad imam svoju emisiju. Znači, život je takav. Nijedan od tih tekstova koje smo objavljivali, nismo objavljivali zato što mi nekog mrzimo i zašto želimo da mu upropastimo život, zašto želimo da mu uništimo porodicu. Ne, nego prosto to je pravilo te vrste novinarstva, ako si javna ličnost moraš to da shvatiš. I kao što si ti rekla, osim par nekih slučajeva, većina je to tako i prihvatila.

• Družio si se sa Natašom Bekvalac, ali Nataša je uvek bila na meti novinara u Svetu. I to je tako bilo nepomirljivo. Primera radi, u petak izađete zajedno u provod a u ponedeljak je izašao neki sandalozan naslov za nju u magazinu "Svet".

- Dva su razloga zašto je tako. Prvi je taj Novi Sad pomenuti, jer ja sam uvek, pa i danas, živeo u Novom Sadu. Osim Nataše i Dare Bubomare, sve zvezde, jel tako i tada, i sada su manje više u Beogradu. Ja sam dolazio u Beograd preko dana, vraćao bih se uveče kući. Drugo, mnoge kolege, nemoj da me shvatiš pogrešno, su fascinirane sa pevačicama i oni bukvalno žive za to da im nose torbu, žive za to da popiju kafu s njima, žive za te momente i pet minuta njihove pažnje. Ja nisam taj. Znači kao što sam radio profesionalno intervju sa Goranom Vukovićem, tako sam profesionalno gledao i njih. Nekome se to više doplo, nekome manje, neko mi više leži privatno, neko manje, sa nekim sam prošao ove stvari kao sa Cecom, ali to je prosto posao. Uopšte nisam fasciniran, naravno prija mi da me neko pozove na koncert ako slušam tu muziku. Sada smo bili u Novom Sadu na Cecinom koncertu, dugo nisam bio i moram da kažem stvarno da sam uživao, ali to je to. Izvan toga, ona ima svoj život, ja imam svoj. I to je teško ljudima sa strane da poveruju jer svi misle da mi svi tu nešto sedimo i zakuvavamo svaki dan, pijemo kafe. Verovatno neki to i rade, ali ja ne. Znači prosto je li to zanimljivo, ide na naslovnu, nije zanimljivo, ne ide. Nataša me recimo nikada nije zvala da nešto "interveniše".

• Ona je uhvatila bidermajer na tvom i Sandrinom venčanju ispred crkve a nakon toga se i udala za Danila Ikodinovića.

- Imamo tu čuvenu priču sa moje i Sandrine svadbe. Ona je uhvatila bidermajer ispred crkve na našoj svadbi u Baču i tri puta se udala posle toga, a Ruška Jakić je uhvatila u Hajatu na civilnom večanju i nikad se nije više udala. Kada već pominjemo te odnose. Recimo, Nataša je bila na našem večanju 2003. Mi nismo bili pozvani na njeno večanje 2006. sa Danilom jer se ona zbog nečega ljutila tih dana ili se možda čak Dača ljutio. Ali nemam nikakav problem s tim ja ne živim njihov život.

• Da li si nekada dobio ponudu da neko otkupi ceo tiraš kako bi sprečio izlazak nekog teksta?

- Bilo je ponuda da se povuče tiraž, onda kada bih ja rekao koliki je tiraž i koliko to košta, uglavnom su svi odustali od tih ideja. Sve je to bilo drugačije u vreme pre interneta i pre portala, jer sad zaista vi možete sve da skinete u sekundi. Naravno, za sve postoje print screenovi koji ostaju, pa se dele po mrežama.

• Kako iz današnje perspektive gledaš na naslovne strane? Ko danas "prodaje" novine?

- Imam baš naviku što zbog jutarnjih programa na kojima gostujem da odem baš na Telegraf da pregledam te naslovne jer Telegraf to svako veče izbaci negde već oko 21h. Tada pogledam šta je na naslovnim stranama za sutra, čisto da imamo neku ideju o tome šta pričamo. Sada je to naravno potpuno drugačije, sada su više zastupljene zvezde reality-a i slične stvari. I ono gde se ta autentičnost negde izgubila u jednom momentu, to su ti namešteni paparazzi. Moram da kažem da smo i mi isto u nekom momentu počeli da radimo te nameštene paparaco fotografije. Ali onda je to postalo 99% namešteno. Vi  sad kad vidite paparaco fotografiju znate da je to sa nekim dogovoreno. Iz aviona se vidi. Naravno tiraži printa su pali pojavom interneta. Ja mislim da su internet i portali uticali na taj pad. Protok informacija je sada bukvalno u real time-u. Kada se nešto desi odmah je na portalu.

• Manje je poznato da si upravo ti ispregovarao svetsku ekskluzivu koju je magazin Hello imao a to su slike sa venčanja Novaka Đokovića.

- To je najveći tiraž sad u zadnjih, eto, koliko, 11-12 godina. To venčanje na Svetom Stefanu, u dva broja smo objavili, crkveno i civilno. To je stvarno bilo nešto veliko. Desetostruki tiraž je bio. Mislim da je to poslednji primer nečijeg venčanja da je plaćeno strane novina. Tada je Gloria još bila kod drugog izdavača i Story je bio kod drugog izdavača u Adria Mediji. Mi smo imali Hello. Naravno, ta suma je možda i rekordna kada su u pitanju ekskluzivna prava na objavljivanje fotografija. Britanski Hello je platio 400.000 funti, fondaciji Đoković, znači to je nekih 500.000 evra na ime prava objavljivanja ekskluzivnih fotografija sa venčanja. U tom momentu Đoković pobeđuje na Wimbledonu i njima je to must have (moramo da imamo prim. aut). Moram da kažem, ja sam to ispregovarao sa Aleksandrom Radujkom koja mu je radila tad PR, pošto je Jelena Đoković imala genijalnu ideju da njegove fotke podeli svim medijima jer je Novak svetsko dobro (smeh). Ja sam rekao NE. I onda je britanski Hello, zaista to platio i svi mi iz mreže Helloa i Ole u celom svetu, 23 izdanja smo dobili te fotografije. To mi je,moram da priznam, jedna od najmaestralnijih biznis akrobacija koje sam izveo sa najvećim imenom u sportu i u Srbiji.

Kako vidiš medije za pet godina?

- Jako je to teško prognozirati, naročito kod nas. M ožda mogu da kažem globalno. Kod nas je previše svega. U Srbiji je previše dnevnih novina, previše televizijskih i kablovskih kanala. Svega se toliko namnožilo da ja bar ne vidim dovoljno ekinomije i m atematike da bi to sve preživelo. I od mora okolnosti zavisi šta će preživeti i opstati.

(Telegraf.rs)