Glumica preživela rak, a dijagnozu je krila od porodice: Ovo su bili simptomi opake bolesti koje je osetila

Glumica Suzana Petričević pre nekoliko godina uhvatila se u koštac sa opakom bolešću i uspela je da pobedi rak dojke.

Glumica je svojevremeno govorila o tome kako je saznala za karinom i koje je simptome imala. To se desilo dok je bila na odmoru.

Preporučujemo

- Pamtim svaki trenutak, iako sam se trudila sve da izbrišem, kao da se nikada nije dogodilo. Sećam se tog leta, kad sam napipala kvržicu. A kuća puna dece, bili smo na moru. Brzo sam završila tuširanje, kao da se ništa nije desilo. Pomislila sam: “To mora da je neko masno tkivo” i odjurila u kuhinju da spremim doručak, pa sa unucima na plažu. Odlučila sam da ništa neće upropastiti moje prvo letovanje sa unucima. Tako je i bilo, nikom ništa nisam rekla, a svaku lošu misao sam zakopala pod pesak -prisetila se svojevremeno glumica i dodala:

- Vraćam se na zimu pre nego što sam ga napipala, namerno mu ne izgovaram ime, nikad nisam želela da se upoznamo, to je moj stav. Dakle, neobjašnjivi umori, a sa pedeset sedam godina nije vreme za iznenadnu malaksalost usred dana i za neobjašnjivu pospanost. Sad znam koliko je važno obratiti pažnju na te znake. Kao i na slabljenje, ničim izazvano. Kada sam dobila dijagnozu karcinom dojke bila sam neobično mirna, ni danas to sebi ne umem da objasnim. Kao da je bilo logično, tako sam to mirno primila, kao da sam upućena kod stomatologa, a ne na Onkološki institut sa naznakom “hitno”. Strah je dobar saveznik ako ga uzmeš na kašičicu, bajke su tu da se ne bismo plašili, ali mislim da je to nemoguće i neprirodno.

Ona je opisala kakav je bio prvi susret sa lekarima na onkologiji.

- Kad uđeš na onkologiju, prvi put si na klinici na kojoj lekari imaju samo jedan cilj, život. Za taj cilj se bore lavovski, svim znanjem, iskustvom i srcem. To im jeste posao, ali postoji i taj prag bola koji svi imaju bez obzira na profesiju koju su izbrali. Često pomislim na to, obiđem ih, pozdravim kad idem na kontrole i pitam se odakle im ta snaga jer znam koliko tuge imaju u svakoj izgubljenoj bici. I koliko radosti i zahvalnosti za svaku pobedu i osmeh na licu.

Suzana je tom prilikom ispričala da je svoju dijagnozu skrivala od porodice.

- Rekla sam im kad sam krenula na operaciju, bilo je neizbežno; nisam ga nazvala pravim imenom, ali moja kćerka je čula neizrečeno. Odmah sam joj tutnula u ruke infostan i ostale račune i objasnila da je to najveći problem koji trenutno imamo, dugovi se moraju izmiriti. Zetu sam dala ključeve od stana i kesu sa slatkišima za dečicu. Bila sam samoj sebi smešna kad sam shvatila koliko sam sve to loše odglumila, džaba zanat kad ideš pod nož. Ipak, patetika je izbegnuta. Samo ne tužni pogledi.

- Najteže je bilo tuđe stradanje, mlade žene sa dečicom oko postelje, to je bilo neizdrživo. Bol koji u isto vreme daje snagu, takva mi je priroda. Osetljivost me je štitila, upakovala sam za sebe ceo jedan folder uvreda kojim bih se častila kad naiđe knedla u grlu, kad osetim da mi je nekog žao i da suze same kreću. Onda bih odlazila u kupatilo, trkom, pa uza zid, sve po zidu, sve po spisku sebi, niko me nije tako izvređao u životu. “Zid plača” i psovki je najposećenije mesto na tom odeljenju. Onda se vratim u sobu: šest žena, šest sudbina, slučajne prijateljice, prolaznice koje možda nikad ne bih upoznala postadoše moja najbolja publika. Posle operacije i terapija, to je kao prvi rođendan. Statistike tako kažu - ko pregura petu godinu ide dalje. Statistika opet neumoljivo kaže da onda čekaš desetu. Obožavam tu nauku, lepo su sve izračunali, a ne da se ja zamaram i računam, mi na Fakultetu dramskih umetnosti nemamo matematiku, a pet po pet čak i glumica može da sabere. Hvala statistici. Želje valja rasporediti, to je jedino što sam promenila, možda. Želje su zapravo iste, samo su odluke da ih ostvarim jače - zaključila je glumica tada.

(telegraf.rs/Gloria)