"Pomfrit 8 evra, kolaps u saobraćaju! Zameriće mi, ali ovo ne valja" Boban Rajović iskreno o krahu sezone u CG

Jedan od najpoznatijih pevača iz Crne Gore, Boban Rajović, letnju sezonu provodi radno, baš kao i mnoge njegove kolege.

Ipak, na domaćem terenu ne nastupa toliko često. Odredio je samo tri termina za Crnu Goru, što nas je navelo da sa njim porazgovaramo o ovogodišnjoj sezoni i "krizi" na primorju o kojoj se već neko vreme priča.

Preporučujemo

Boban Rajović dao je intervju za Telegraf, a osim letnjih tema dotakli smo se i brojnih noviteta u njegovom životu.

Crnogorski pevač nedavno je objavio dokumentarni film o svom životu koji nosi naziv "Prvo poluvrijeme", a predstavio ga je na 31. Festivalu evropskog filma na Paliću.

U tom, za njega veoma bitnom trenutku, imao je veliku podršku porodice, o čemu je otvoreno govorio za naš portal.

• Kako provodiš letnju sezonu?

- Svojevoljno sam odlučio, još pre 6 meseci, da ovo leto bude 15% manje radno za razliku od prethodnih 25 godina. Poznato je da sam radoholik, da puno radim i da se ne libim posla. Prethodnih sezona sam imao 40 radnih dana samo u Crnoj Gori, a ovu sezonu je to za nekih 15% manje i to vreme sada koristim za odmor.

• Kakva je situacija u Crnoj Gori? Vlada li kriza o kojoj toliko pričaju?

- Pitali su me nedavno baš kakav bih pozdrav preneo publici i kako vidim leto u Crnoj Gori, rekao sam da ljudi treba da uživaju u dobrom vremenu, u moru, u svakom trenutku svog života, ali sam dodao da se nadam da sledeća sezona neće biti u fazonu - jedan pomfrit za poneti, 8 evra, dva pomfrita 16 evra... Bilo bi jako nezgodno kad bi još jedna sezona bila takva. Zaista je tako kako pričaju. Mogu komotno da kažem - pljuni gore pa na sebe, Crna Gora je moja i trebalo bi da hvalim zemlju odakle dolazim, ali zaista ne valja. Nevezano za naš posao, verovatno ima neko iz nekog državnog sistema koji može da mi zameri što ovako kažem, ali zaista ne valja, to su činjenice. Mislim, meni je odlično, meni ne fali ništa, imam mogućnosti da odem iz Budve od Herceg Novog, ali moram da putujem 2 sata i 20 minuta što nije sjajno i prezentabilno. Sve je to nešto što dodaje negativnu energiju koja se ispoljava na raznorazne delatnosti, pa između ostalog i kod nas.

• Kakva je situacija u tvojoj branši? Da li ti se kolege žale?

- Bio sam nekoliko dana slobodan pa sam se družio sa par kolega i zaista mi se sviđa njihova iskrenost. Nisu u fazonu - meni ide super, nego kažu - nije dobro. Tako i treba, ovo je samo jedna sezona. Posebno neke kolege koje su tek zakoračile u prethodnih 5-6 godina na scenu, tu treba da ima mnogo prostora za kikseve, za manje ljudi i slično. Ja sam gostovao bar 5 puta u životu gde sam imao po 23 čoveka na nastupu, ne stidim se da o tome pričam. Desilo mi se to u Americi, u Švedskoj... Jednom se desilo kad smo Knez i ja nastupali, što je doduše bilo na početku moje karijere, ali moram još jednom to ponoviti, da nismo prodali nijednu kartu. Tako da, Bože moj, dešava se.

• Da li ti se to nekada desilo u Crnoj Gori?

- Iskreno ne, Bogu hvala, u Crnoj Gori nije. Imao sam sreću ove sezone da sam, zajedno sa svojim sinom koji mi sada radi sve to, dogovorio još pre pola godine da zaobiđemo Crnu Goru ove sezone. Budvu smo potpuno zaobišli. Ranije sam imao po 40 nastupa u Crnoj Gori, sada imam samo 3. Tako smo odlučili još pre početka sezone. Ispostavilo se da me je Bog pogledao, očigledno. Loša je sezona, možda bih se iznervirao. Mada mislim da u ovoj fazi života možda i ne bih, jer sam negde prešao igricu, svestan sam da to mora da se dešava i u mojoj budućoj karijeri puno toga zavisi od organizacije. Neću dozvoliti sebi takve neke propuste jer nije to samo do ljudi i sezone, nego do plana koji napraviš, gde ćeš kad da gostuješ i slično.

• Da se osvrnemo na dokumentarni film koji si izbacio, ispričaj nam kako je došlo do toga?

- Odradili smo dokumentarni film koji traje 1 sat i 5 minuta, a to nije bilo u planu. To uopšte nije trebalo da bude dokumentarni film, nego samo jedan segment iz priprema za Arenu Zagreb, koja se desila opet posle 9 godina. Hteli smo da odradimo film od 10 minuta da prikažemo kako pripremamo to, međutim reditelj koji je ušao u ceo projekat rekao je da će da me prati 3 dana, skroz spontano. Šetali smo kroz Arenu, počeo je da me ispituje... Ma svaki momenat koji vidite je spontan i slučajan, pa i fan koji se pojavljuje sa tetovažom, zaista sve. Ja sam u tim momentima ogolio dušu, pokazao sam najiskrenije emocije, predstavio porodicu i sve šta sam dosad proživeo, preporučujem svima da pogledaju.

• U sinopisu si iskoristio tri reči - iskren, ranjiv i odlučan. U kojim trenucima pokazuješ tu ranjivu stranu?

- Na kraju filma sam pukao, evo, kad to kažeš, na ivici sam da bih opet mogao da zaplačem. Vi u filmu vidite mene kao nekog borca koji zajedno sa svojim sinom priprema tu Arenu. Bio sam gost kod mnogih kolega u arenama i kad vidim koliki tim ljudi stoji iza svega toga i sve to što njima radi 10-20-30 ljudi, svu tu mašineriju koju oni imaju, ja sam to radio sam, ovog puta sa mojim malim. Onda sam ja kao najjači, ne dam na sebe i u jednom momentu jednostavno puknem i krenu emocije i suze. Ponosan sam što sam pokazao tu ranjivu stranu. Mislim da je pokojni Džej jednom izjavio - Čovek koji nikad ne zaplače, nije pravi čovek. Suze apsolutno nije sramota pokazivati, bitno je da si ispravan čovek u životu. Ispravan čovek je najjači čovek, ja se vodim time.

• Eto, da čuju muškarci da nije strašno zaplakati.

- Ti koji se prave da nikad ne plaču, oni se uvuku negde u toalet, pa cmizdre i plaču, neće da pokažu emocije. Taj je, da ne kažem šta... A onaj koji pusti suzu je hrabar čovek. Mangup čovek nije samo onaj koji kreće da ispoljava silu, mangup je onaj koji zna da kaže izvini, onaj koji zna da oprosti, da poštuje i ceni, kada vidi baku da je prevede preko ulice... Da je svestan i svojih pozitivnih i negativnih strana, a da na kraju ne da na sebe, da štiti svoje i da pokaže da je u svakom segmentu svog života ispravan.

• Kakve su reakcije porodice na film?

- Stalno negde ističem svoju porodicu, gde mi oni možda malo i zameraju, kao to je tvoja karijera... Ali naravno da su ponosni na mene. Čak se pojavljuju moje ćerke Ivana i Anđela koje daju izjavu i govore da su ponosne na mene. Mislim da nikad nismo bili prisniji nego posle ovog filma. Bili su na premijeri, pojavili su se neki novi momenti u životima svih nas. Ja sam bio stalno tu za porodicu, svih ovih 33 godina koliko sam u braku, a sada kao da tek upoznajem neke njihove strane, ali i oni moje. Drago mi je, a negde mi dođe i žao, što od ranije nisu prepoznale u srži tu moju borbu koja je bila na terenu, jer tu ima mnogo stvari koje se dešavaju, koje ja njima nikada nisam ispričao. Tek sad to prepoznaju i čak su me proglasile socijalnim fenomenom. Ćerke mi kažu tata ti nisi normalan, kako si uspeo to? Boban Piroman koji je vozio taxi u Danskoj, čistio klozete, radio u prodavnici brze hrane... Koji je prvi put uzeo mikrofon u ruke sa 18 godina, koji nije ni sanjao da će nekada da snimi CD, a kamoli da dođe do ovoga.

Ceo intervju Bobana Rajovića poslušajte u snimku na početku teksta.

(Telegraf.rs)