"Ana nije ni 'luda' ni 'propala' već..." Psihoterapeut otkriva sa čime se bori pevačica, pa pozvao na empatiju

"Nisam ja ona žena što spominju je na Dnevniku, ja samo ličim na nju. Nepoznata lica iznad moga tela, žuta traka oko poznatog hotela... Sad je sve u redu i ne boli me što sam nekom ništa, ko je meni bio sve..." Mnogi smatraju da Ana Nikolić kroz svoju muziku otvoreno progovara o najtežim životnim ranama, i da je to upravo učinila i snimkom na kojem izvodi neobjavljenu pesmu "Ja samo ličim na nju".

To su popularni stihovi pesme koju je Ana u skorašnjem snimku na Instagramu otpevala i indirektno posvetila svom bivšem partneru kompozitoru Goranu Ratkoviću Raletu.

Preporučujemo

Danima unazad javnost potresa skandal između Ane Nikolić i njenog bivšeg partnera nakon što ga je ona prijavila za nasilje u porodici.

Njemu je izrečena zabrana prilaska, međutim novi detalji incidenta stalno isplivavaju u javnost, a zbog Aninog višestrukog oglašavanja na Instagramu i deljenja sa svima kako se oseća, mnogi su zabrinuti. Mnogi smatraju kako je pevačica u velikoj nevolji, te se boje da ne završi kao Ejmi Vajnhaus.

Na pitanje, da li joj se može pomoći i da li smo kao zajednica izgubili empatiju okrećući glavu na tuđe probleme, stručnjak Stefan Mihaljević, ugledni psihoterapeut, dao je mišljenje za Žena.rs.

On ističe da često zaboravljamo da iza svega zapravo stoji jedna ranjena žena, koja pokušava da preživi nepodnošljivi unutrašnji haos.

- Kada se ovakvi slučajevi pojave u javnosti, mi kao društvo često zauzmemo ulogu voajera: gledamo, komentarišemo, podsmevamo se, etiketiramo. I reagujemo tek kad dođe do eskalacije nasilja. Ali, ono što zaboravljamo je da iza svega stoji jedna ranjena žena – i to nije samo njen lični neuspeh. To je ogledalo nas samih. Jer, kad se neko od nas lomi na sceni, a mi samo gledamo, to je simptom kolektivnog poremećaja empatije. Ako se podsmevamo, mi aktivno učestvujemo u nasilju: postajemo saučesnici u daljem urušavanju - kaže on, pa dodaje:

- Ana Nikolić nije "luda" niti "propala", već osoba koja godinama pokušava da preživi nepodnošljivi unutrašnji haos. Za nju, odnosi su bojno polje: svaki konflikt postaje pitanje života i smrti. Njen unutrašnji svet je podeljen na crno i belo – ljudi su joj ili anđeli ili đavoli, nema nijanse. Danas te obožava, sutra te mrzi. Alkohol postaje sedativ protiv unutrašnjih eksplozija i praznine. Ljubavne veze postaju arene u kojima se stalno rekreira rana trauma – napuštanje, odbacivanje, ponižavanje. To nije hir, to je očajni pokušaj da se oseća živom.

Često je i nakon nasilja i prijavljivanja i odluke da je to kraj, dovoljno izvinjenje partnera, obećanje i prikaz kajanja da bi se žena opet vratila u toksičan odnos. Nažalost. To je začarani krug u kom ona sa svojim partnerom nesvesno eksternalizuje unutrašnji haos i time paradoksalno doživljava olakšanje – jer haos je napolju, na distanci, ne u njoj.

Stručnjak ističe da je Ana zapravo borac i da pokušava da sačuva svaku ljubav koja joj se desi.

- Ana ne traži nasilje. Ona traži bezuslovnu ljubav koju nikad nije dobila. Svaki partner joj predstavlja nadu da će konačno biti voljena onakva kakva jeste, čime bi u fantaziji zalečila i sve rane iz prošlosti. Kada se to ne desi, ona ne odustaje – pokušava još jače.

Njena logika je: "Ako uspem da promenim ovog čoveka, ako ga nateram da me bezuslovno voli, to će dokazati da nisam bezvredna, da nikad nisam ni bila."

Normalna, realna ljubav za nju nije dovoljna, ni zanimljiva. Ona traži muškarca koji će po nju biti loš, i koji će onda u njenoj fantaziji da se promeni i postane idealan. Jedino to ima moć da zaleči sve. Ta fantazija i to zrno nade su glavni razlog zašto se stalno vraća u začarani krug.

Na pitanje šta joj je potrebno u ovom trenutku, on poručuje da je između ostalog potrebno da oko sebe ima mrežu ljudi kao sigurnu luku.

- Ne još jedan podsmeh. Ne osuda. Potrebna joj je struktura i odnos koji ne napušta – dugoročna psihoterapija, gde bi mogla da nauči da podnese svoje emocije bez uništavanja sebe. Da se postepeno suoči i prevaziđe ono od čega kroz alkohol beži. Da stvori realniju sliku sebe i drugih, odnosno stabilniji identitet. Potrebna joj je sigurna mreža ljudi koji neće pojačavati njen haos, nego ga smirivati. Potrebna joj je apstinencija od alkohola uz ozbiljan tretman zavisnosti. Potrebno joj je da ne bude simbol "propasti", već živa osoba kojoj se može pomoći.

Da li smo mi takođe krivci kao nacija kaže:

- Ne u smislu da smo je lično gurnuli u alkohol ili u nasilnu vezu. Ali, način na koji se kolektivno odnosimo prema ranjivima jeste odgovornost. Mi nemamo kulturu empatije – više volimo da gledamo tuđe lomove, nego da postavimo pitanje: šta to govori o nama?

Svaki put kada se podsmevamo nečijem padu, zapravo branimo sebe od sopstvene ranjivosti. Lakše je reći "propala je", nego "mogao bih i ja da završim tamo, ako se jednog dana raspadnem".

Ana Nikolić je samo vidljivo lice onoga što se svakodnevno dešava hiljadama ljudi u tišini. Ako želimo da se nazovemo zdravim društvom, naša reakcija ne sme biti smeh, niti sme čekati nasilje. Mora biti pitanje: šta možemo da uradimo da ovakvi ljudi dobiju sistemsku, dugoročnu pomoć? I takođe, u kome sve od naših bližnjih potajno čuči još jedna Ana Nikolić.

(Telegraf.rs/Žena.rs)