"Pričao je sa ćerkom dan pre njenog samoubistva" Život slavnog Srbina obeležila tragedija "To ga je dotuklo"

Ljubav Milorada Pavića i Jasmine Mihajlović bila je veza o kojoj se pričalo.

Po mnogima, njihova ljubav bila je kontroverzna do njegove smrti.

Preporučujemo

Njih dvoje nikada nisu krili da mu je Jasmina prvo bila ljubavnica a da su kasnije stupili u brak. Tek posle njegove smrti procurele su neke informacije iz njegovog života, a posebno je u žižu javnosti bio tragičan događaj u porodici, odnosno ćerkino samoubistvo.

Jelena je imala istoriju mentalnih problema, a činilo se da nakon venčanja i porođaja stvari idu na bolje.

Miloradova i Jasminina ćerka je prestala da uzima lekove, zbog čega se njeno stanje pogoršalo.

- Sa Jelenom sam bila i prijateljica, išli smo na kafu, ali bila je bolesna, imala je neku užasnu depresiju. Posle njene udaje i rođenja deteta delovalo je kao da se bolest potpuno smirila. Izgleda da je bolest krenula da se vraća, ona je prestala da uzima lekove, niko nije mogao da je natera na to. Desila se ta tragedija kad je imala 43 godine, i ćerku od četiri godine. Mi smo bili na odmoru na Zlatiboru, dan pre njene smrti razgovarao je Milorad sa njom telefonom, upravo je bila završila kurs fotografije, dva dana ranije imala je samostalnu izložbu... Mene je sutradan pozvao novinar i vrlo bezočno mi saopštio sve detalje samoubistva, kako se bacila sa sedmog sprata. Nisam znala šta da radim, pozvala sam prvo njenog brata Ivana, a Milorad je bio sa svojim biografom Radovanom Popovićem u kafiću. Policija se nikad nije javila. Seli smo u kola i došli u Beograd. Mislim da ga je to dotuklo - rekla je svojevremeno Jasmina za Gloriju.

Inače, Jasmina i Miloradsu se sreli na fakultetu. Ona je kao studentkinja zakucala na vrata Pavića i od tada je počela njihova romansa.

- Tema mog diplomskog rada na fakultetu bile su njegove priče. Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: 'Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih...', a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: 'A zašto to radite? ' Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, 'zato što volim tu prozu'. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.

- To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli. Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama, ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine.

(Telegraf.rs/Stil)