"TITO JE REKAO: Krcuna je ubio Leka Ranković" Penezićev sin otkrio najveću tajnu Jugoslavije

Reditelj Srđa Penezić preminuo je 14. novembra, a njegova sahrana biće održana 21. novembra.

Veći deo života proveo je u Americi, a imao je samo 12 godina kada je njegov otac, Slobodan Penezić Krcun, nastradao u saobraćajnoj nesreći 6. novembra 1964. godine.

Preporučujemo

Krcun je tada bio predsednik Izvršnog veća Srbije. Iako zvanična verzija govori o nesreći kod Lazarevca, mnogi su, uključujući i njegovu majku, sumnjali da je u pitanju ubistvo, na šta Srđa Penezić nije mogao da daje odgovor.

- Ne mogu ja da znam, imao sam 12 godina kada je poginuo. Ima jedna zanimljiva priča, ispričao sam je jednom, ali malo je ljudi zna. Davno još, bio sam tad dečko od nekih 15 godina, zvoni telefon kod nas, ja se javljam - to je bilo ono vreme kada su telefoni imali kratke gajtane i kad je čovek morao da stoji pored da bi razgovarao - s druge strane glas kaže: „Ovde kabinet maršala Tita”. Misleći da se to šali neki moj drug, kažem: „Ma, daj Dule, spusti slušalicu.” Naiđe moja majka pita šta je, odgovorim da zezaju, kao kabinet Maršala, na to će ona „ne, ne, daj mi slušalicu”. Mene to nije zanimalo, izađem iz sobe. Prođe pet-šest dana, vidim majku vrlo konzervativno i ozbiljno obučenu, što se retko njoj dešavalo, u nekom kostimu, tako se tada to zvalo. Kaže: „Idem da se vidim sa Titom.” Bila tamo, pričala, vratila se i tu se tada priča završila što se mene tiče. Mnogo godina kasnije, uveliko sam živeo u Njujorku, dođe Dobrica Ćosić u Ameriku i zove me da se vidimo. Čitao je roman koji smo Velja Abramović i ja napisali i tvrdio makar da mu se dopada. On i otac su baš bili pravi prijatelji koji su se znali još iz Druge proleterske. Dobrica je bio uvek prijatan prema nama i uvek je bio željan da nam pomogne. Nađemo se, sećam se, sedeli smo u nekoj kafani tamo u Midtaunu. I tada mi je ispričao kraj priče sa majkom i Titom. Naša majka, koja nije htela da nas decu upliće u sve to, nikada ništa o tom sastanku nije rekla. Ispostavilo se da je išla bukvalno da ga pita da li je istina da je naš otac ubijen. Tito joj je rekao: „Jeste, ubijen je”, i dodao: „ako vas zanima ko ga je ubio, ubio ga je Aleksandar Ranković”. Normalno, niti je Dobrica u to poverovao, niti moja majka, niti ja kad sam čuo. Pominjem sve ovo zato što je ona ozbiljno uzimala u obzir da je otac ubijen. Čim je imala potrebu da ode kod Tita da se o tome raspituje, znači da je stvar ozbiljna. A Tito, kao veliki manipulator, iskoristio je tu priliku da protivnika kog je već porazio (Rankovića, prim. aut.) dodatno još malo sroza ako može. Ja sam primećivao promenu kod majke, koja mi tad nije bila jasna, ali moguće da ima veze sa tim susretom - ona više nije išla na partijske sastanke. Ti sastanci su bili jednom nedeljno, u to vreme za njih je to bila prilika da vide društvo iz starih vremena. Ona je tad to sve prekinula - pričao je Penezić u jednom od retkih intervjua.

Uloga i delo Slobodana Penezića Krcuna u ratnim i poratnim godinama različito su tumačeni. Od heroja revolucije, preko navodnog ili stvarnog simbola borbe za interese Srbije u SFRJ, maltene narodnog sveca u godinama posle pogibije, do ponovnog osporavanja i preispitivanja od početka 90-ih do danas.

- Ja znam da je moj otac u jednom trenutku postao simbol za Srbina, sad opet nije dovoljno dobar Srbin. Još pre nego što sam otišao u Ameriku bilo je ljudi koji su govorili „dok je bilo njega” ili „da je njega, Srbima bi bilo bolje”. Ne znam koliko je sve to tačno. Sudeći po tome kako su nam dali imena - ja sam dobio ime po Srđi Zlopogleđi, a moj brat po Relji Krilatici - očigledno je voleo srpsku poeziju, tradiciju. Ali, eto njegova žena, moja majka, Dalmatinka je. Pola sa Hvara, pola sa Raba - govorio je Penezić o svom ocu.

(Telegraf.rs/Blic)