Evo kako izgleda kuća Vedrane Rudan stara 400 godina: "Majstor me izvređao, a ja njemu odbrusila!"

Književnica Vedrana Rudan, poznata po oštrom humoru i direktnom stavu, jednom prilikom je otvorila vrata svog doma u Rijeci i pokazala kako izgleda kuća u kojoj živi - staro kameno zdanje koje, kako kaže, ima čak 400 godina.

Vedrana je otkrila da je kuću pronašao njen suprug, dok je ona u početku bila skeptična zbog toga što je izgledala kao ruševina.

Preporučujemo

Svoja iskustva s adaptacijom kuće podelila je s ekipom RTS-a kada ih je jednom prilikom ugostila.

- Suprug je pronašao ovu malu, staru kuću. Mislim da ovo zdanje ima 400 godina, to je spomenik nulte kategorije - istakla je Vedrana.

- Kad sam ja videla tu ruševinu, ja sam se zgrozila. Svidelo mi se, ali sam rekla suprugu, nemoj da kad zapneš sa majstorima da me pitaš nešto. I dan danas je tako ostalo, stalno po kući nešto radimo - rekla je tada u emisiji "TV lica kao sav normalan svet".

Rudanova je otkrila i jednu anegdotu sa majstorom koja joj se duboko urezala u sećanje.

- Jednom prilikom me je izvređao majstor kada sam došla po svog supruga u kafić: "Ostavi ga na miru, ovo je najgora žena na svetu". Ja mu odbrusim: "Kako vas nije sramota tako da pričate, prvi put se vidimo u životu, a vi lupetate!". Tek on meni poručuje: "Ja sam vam ženo kuću izgradio". Nakon toga sam mu rekla da je kvalifikovan za to što priča, ali sam mu se svakako krvi napila - navela je Vedrana.

Otkrila je i da joj pogled na more iz dnevne sobe više nije ništa neobično, jer je uz more odrasla.

- Odrasla sam uz more, tako da me pogled na more odavde ne uzbuđuje. Ali kad god sam negde gde nema mora, uvek mislim da preko zgrada i drveća u daljini mora biti mora. To je u meni, ali ne toliko da bih sada šetala pokraj mora i bacala kamenčiće - zaključila je tada.

Podsetimo, Vedrana Rudan prolazi kroz težak životni period budući da se bori protiv teške dijagnoze, a nakon što je dane provela u bolnici, nedavno je okupila porodicu u svom domu.

U kolumni na svom blogu Rudan.info Vedrana Rudan objašnjava kako su porodično ručali, a nekoliko puta je naglasila da joj je ovo najlepši ručak u životu. Njenu kolumnu prenosimo u celosti:

- Pozvali smo decu na ručak. Imamo šestero dece. Ivančica se motala oko stola, mačke Koko i Pepica su se izgubile. Ležala sam na kauču dok su uživali u ručku. Muž je bio kuvar, sin je ispekao fantastične princeze, drugi je sin doneo vino.

Najlepši ručak u mom životu.

Dok sam gutala kašu od rižinog brašna kuvanu u mleku od badema, vrtela sam stare filmove. Ova plavokosa, lepa žena srednjih godina nekad je bila devojčica.

Printskrin: Youtube/ Nedjeljom u 2 | HRT

“Gospođo”, rekao mi je davno besni sused, “vaša kći svaki dan lupa na moja vrata.”

Razljutio me. “Vi i ne poznajete moju ćerku, ima petnaest godina, nije dete.”

Nekoliko dana kasnije čula sam topot na stepenicama. Kći je provalila u stan, sused za njom. “To je ona, to je ona”, urlikao je.

Moja se kći tresla. “Oprostite, gospodine, previše sam ljuta, maknite se sa vrata, ne želim da gledate, prebiću je.” “Tako treba s njima, remen je iz raja pobegao.”

Zaključala sam vrata pa smo se ludo smejale ni danas ne znam čemu.

Za stolom je bio i sin, jedan od najlepših muškaraca koga sam u životu srela. Nije moj sin, iako jest. On je, pred trideset i pet godina s mojom kćerkom kroz roletne gađao prolaznike vodenim bombama i jajima dok smo njegov otac i ja sedeli u boravku i bili srećni da nam se deca ne mlate nego uče u tišini.

Jednom je jedno od te dece otišlo na rođendan prijatelju čiji telefonski broj nismo znali. Vratilo se idućeg dana u dva popodne.

U međuvremenu smo zvali policiju, bolnice, mrtvačnicu. Kad je ušao u kuću samo je rekao, zaspao sam. Nisam ga mogla ubiti, već je tada bio visok dva metra.

I muž i ja smo godinama gledali unapred. Ja sam se pitala u u kakva će se čudovišta pretvoriti naša deca. Propalice bez škole, pijanci, narkomani… Kako se odgajaju deca, pitali smo se decenijama.

I sad taj ručak, najsrećniji dan u mom životu.

Nije nam teško palo kad su se svi povukli na terasu, troje puše na naš užas, mi smo s psom ostali da sedimo pokraj peći.

Petoro odraslih stranaca smejalo se ko zna čemu, nismo osetili potrebu da im se priključimo, nismo se osećali isključenima. Muž je Ivančici krišom davao keksiće, a onda ju je zgrabila naša unuka.

Rekla sam mužu, ovo je najlepši ručak u mom životu.

“Zašto?” Preko trideset godina živimo skupa, dvoje smo potpuno različitih ljudi. Kad su otišli ja sam ih nakon pola sata nazvala i bila srećna što su svi došli živi doma. Moj je muž gladio leđa mačkama. On misli da je normalno imati toliko normalne dece."

(Telegraf.rs)