"Prozivali su me da sam patuljak, kepec.." Srpski pevač kroz suze o paklu u školi: "Išao sam na psihoterapiju"

Pevač Filip Mitrović doživljavao je razne neprijatnosti od vršnjaka u školi, a sada je priznao da je dugo išao na psihoterapiju kako bi prevazišao ono što ga je tištilo.

Kaže da nije bio prihvaćen, pa da ga čak ni roditelji nisu podržavali.

Preporučujemo

- Moja individualnost u tom trenutku je bio moj bunt i moj inat. I bilo je nešto što je meni trebalo da izgradi moj vizuelni identitet kao nekog ko je nedostupan. Duga kosa, pirsinzi - rekao je Filip o periodu srednje škole.

- Čak i roditelji koji su vas u svemu podržavali nisu bili očarani - prokomentarisala je Slavica Đukić Dejanović u svojoj emisiji.

- Baš ne... - iskreno je rekao Filip i objasnio kako je to izgledalo.

- Ja sam počeo, imao sam svoj prvi rokenrol bend sa kojim sam nastupao uglavnom na otvorenim nekakvim prostorima, do te mere su oni bili i opterećeni tim mojim odvajanjem, isticanjem iz okoline, do te mere da su se krili u parku da isprate da je sve okej. I to sam ja tek kasnije saznao i baš sam bio ljut zbog toga. Oni su špijunirali bukvalno, kao kada bih se ja sad sakrio ovde iza ove police i posmatrao - ispričao je.

Anksioznost počela u osnovnoj školi

Filip je istakao da nije imao ni podršku svojih vršnjaka u srednjoj školi, da ga nisu razumeli, a kasnije je počeo i da sanja hodnik osnovne i srednje škole.

"Vraćao" se u te prostore da prošeta i da ih ponovo doživi.

Tada se osećao usamljeno, nije imao podršku, a psihološki put bio je trnovit.

- Pa ja kada kada razmišljam o generalno svemu tome čini mi se da je kompletna priča oko anksiozioznosti zapravo i počela u tim periodima škole, u osnovnoj, ranoj osnovnoj - istakao je.

- To jedno dete koje nije bilo sve ono što je što je standard uklapanja. Mislim na to jedno dete koje je izabralo pevanje i muziku umesto sporta. To je jedno dete koje sport apsolutno ne zanima ni do dana današnjeg. Tako da, u tim trenucima, dok su svi u školi na času fizičkog mene je uvek vuklo više da odem kod Dragane u kabinet i da mi nešto pevamo i da mi nešto spremamo i da mi nešto radimo - ispričao je Mitrović.

Nastavnica ulila "prvu kap samopouzdanja"

Kaže da bi voleo da sretne Draganu jer je ona ta koja mu je "ulila prvu kap samopouzdanja u rezervoar koji mi je bio potreban da mi pokrene motor".

- Uvek me je dizala i isticala kao nekoga kome treba posvetiti pažnju. Međutim, onda su se javljali ti takvi komentari među decom koji su... Zapravo je postojao taj osećaj potrebe za pripadanjem koji ja pa moram da kažem da do kasnih 20. nisam osetio. Potrebu da pripadam grupi ljudi koja koja te prihvata, potreba za prihvatanjem - priznao je.

Redovno išao na psihoterapije

- Otprilike godinu i nešto dana. I sećam se da je svaki odlazak kod Vladimira bio rastavljanje na 1000 puzli i ponovno sklapanje. Čini mi se da sam prošao kroz svaki segment života i upravo to što ste rekli, dakle meni snovi, bukvalno nisu to samo snovi. To su doslovno, evo dajem vam primer perem sudove kod kuće i kao jave mi se slike hodnika, škole, nekih mesta potpuno nebitnih, ništa nije vezano za njih, kroz koje sam prolazio kad sam bio recimo dete.

- Nekakvih njiva, nekakvih šuma, nekakvih situacija koje nisu vezane ni za šta. One su prazne. To je potpuno jedna ulica. I dugo mi je trebalo da radim na sebi, da pričam o svim tim stvarima, da otključavamo sve te nekakve stvari koje na svesnom nivou uopšte ni ne znamo da postoje. Zapravo postojao je taj momenat neprihvatanja dece u smislu šala neprijatnih, u smislu prozivanja... - priznao je pevač.

- Najviše je bilo ispred škole nekakvih prozivanja ono pred drugom decom, patuljak, kepec i tako tih nekih dečjih stvari koje ni malo nisu naivne. To su zapravo uvrede na koje mi se svakodnevno pali alarm na ulici kada se nađem i dan-danas. I dan-danas ja osećam da nekog treba da zaštitim - istakao je.

(Telegraf.rs)