"Tada je prvi put pokušao da ubije" Milan Milošević o jezivom nasilju u porodici: "Video sam krv na zidovima"

Voditelj Milan Milošević otvoreno je pričao o teškim momentima iz svog života, detaljno je govorio o teškom detinjstvu obeleženom porodičnim nasiljem, strahom i traumama koje nosi iz doma.

Na početku emisije Milan je istakao da mnogi radije prikazuju "Instagram živote" i skrivaju tamnije strane svog života, dok on veruje da pričanje o traumama može pomoći i njemu, ali i drugima.

Preporučujemo

- Više vole da predstavljaju te kako ja nazivam Instagram živote. Ne vole da pričaju o stvarima koje osećaju i stvarima koje su preživeli, a ja sam jedan od onih koji mnogo voli o tome da priča jer ja se tako lakše osećam - kaže iskreno Milan.

Milan je očigledno pobedio traume na način da je spreman da o njima govori.

- Želja mi je da to deluje edukativno i da pomogne mnogim ljudima, posebno jer smo bili u situacijama kada smo se stideli da pričamo, kada smo se plašili, kada nismo imali kome da kažemo za neke svoje probleme i šta preživljavamo. Danas su to druga vremena. Treba pričati, treba govoriti, jer osim što pomažeš sebi, pomažeš i drugima. I to je nekako to što me vodi u celoj ovoj priči - kaže Milan i ističe da ga zabole komentari da je patetičan jer se nikad nije osećao tako.

Milan je 2017. godine postao neko ko je javnosti vrlo poznat i nakon učešća u rijalitiju na istoj televiziji dobija ponudu da bude voditelj i dosta hrabro to prihvata.

Njegovo lice postaje prepoznatljivo, a da li je upravo to njegovo lice, za koje profesorka Slavica Đukić Dejanović ističe da je ogledalo duše, zaista njegov izraz lica koji ima, taj blagi osmeh ili je to pomalo ironičan smeh na život ili je to neko njegovo obeležje, Milan kaže:

- Pa ja bih Vam rekao da nije baš moj izraz lica ogledalo moje duše. Da sam to shvatio sve poslednje godine, mnogo se toga promenilo. Nije baš moj osmeh iskren. Ja se trudim da svojim osmehom nasmejem druge, da ga uputim svakome i poenta dana mi je da nekog nasmejem, tako ceo život funkcionišem, bar porukama ujutru kad se probudim, ali ne osećam se ja baš dobro. Što sam stariji, sve teže neke stvari prihvatam, sve sam emotivniji. Ne mogu da podnesem tuđe priče kada pričaju o teškim situacijama, da ne prođu kroz suze, da ne završi... Ali nisam ranije bio takav.

Milanova mama Rajka je imala emotivnu vezu i partnersku vezu sa ocem Milanovog najstarijeg brata koji je 12 godina stariji od voditelja i ta njena priča je tragična. Posle samo četiri nedelje od rođenja Milanovog brata, njegov otac je ubijen.

- Jeste. Ubijen je - kaže Milan, dok profesorka konstatuje da je njegova mama ostala udovica sa 19 godina i da se kasnije udala za Milanovog tatu.

Otac se radovao Milanovom rođenju

"Prvo su dobili sina Zorana koji nažalost ima dečiju cerebralnu paralizu i 100 posto oštećenje mozga koje iziskuje brigu o njemu neprestanu, kontinuiranu, potpunu", ističe profesorka i nastavlja: "Majka je tada dobila i savet stručnjaka da joj dalje nije preporučljivo da se ostvaruje kao majka i zbog potencijala tog budućeg deteta i zbog njenog zdravlja. Imala je prekide trudnoće i kad je bila u drugom stanju sa Milanom, ona zapravo odlazi da pozajmi novac da prekine tu trudnoću. Žena koja je trebalo da joj pozajmi novac kaže: "Možda ćeš upravo biti srećna sa detetom koje ćeš...".

- Sve istina. Tako je bilo - kaže Milan, a na pitanje da li zna kakav je otac imao odnos prema njegovom rođenju odgovara:

- Meni mama priča da se jako obradovao. Nije ni znala ona da je uopšte trudna, niti bi znao da je ona abortirala, nego je krila u početku, nije znala kako da mu kaže jer Zoran je tad imao četiri godine, brat koji je bolestan i još nije ni prohodao niti bilo šta. Međutim, kada mu je rekla bilo mu je drago, ona kaže da mu je bilo drago. Kada sam bio mali, negde do jedno pete godine, ne postoji mesto gde me on nije vodio sa sobom. Na biciklu me svuda vozio. E to se sve kasnije promenilo. Ali ovu priču što mi mama priča, ja to uopšte ne pamtim. Ja ne pamtim te lepe trenutke sa ocem uopšte.

Ono čega se Milan seća je nažalost tužna atmosfera u porodici. Milanova mama je kako je istakla profesorka "često čak prečesto, trpela nasilne radnje njegovog tate, a Milan je svemu tome prisustvovao".

- Pa samo ću Vam reći da sada, ja već 25 godina ne živim u toj kući. Odlazio sam, naravno, zbog majke često, majka mi je sada u domu u Beogradu, pošto je moralo stručno lice da brine o njoj, kada uđem u kuću tako kao da doživim ne znam, kao neki fleš. Kad ulazim u hodnik vidim krv na zidovima. To je krv mog oca i krv mog brata tog. Oni su se tukli stalno u pijanom stanju. Moj brat je kako je postajao punoletan, taj pokojni Nenad, postao ozbiljan problem, mržnja između njih je rasla mnogo. On je njemu bio očuh i oni su se čak sekirama tukli, da ne pričam, ovo su bile ozbiljne povrede - kaže Milan.

U tim trenucima Milan je bio najviše uz brata Zorana.

- Ja sam obično bio uz brata koji se najviše tresao, Zorana. Majka je pokušavala bezbroj puta da ih razdvoji pa je dobila i ona, ni kriva, ni dužna. Međutim, obično smo bežali od takvih situacija, ali bilo je kad nismo mogli da pobegnemo. Jer najgore je bilo na primer 9 sati uveče nema tate kući, znamo da će doći pijan. Nema ni Nenada i mi već znamo da će to biti katastrofa. I onda oko 12-1 počinje haos i to traje. Mi obično završimo van kuće, pobegnemo. U početku su nas komšije primale da prenoćimo, svi Zoran, ja i mama, međutim više nisu smeli da nas primaju jer su imali problema - priča iskreno Milan.

"Sve loše njegovo je bilo pod dejstvom alkohola", ističe Milan i naglašava da je tata inače bio veoma vredan čovek:

- Trezan se samo posvećivao poslu. Bio je jako vredan čovek, što očima vidi, rukama napravi. I sposoban. Privatno je radio. Zidao je kuće od temelja do krova.

Na pitanje koju emociju je gajio prema ocu Milan kaže:

- Moja emocija - strah. Uvek je bio strah.

Što se tiče toga šta je osećao prema najstarijem bratu i ocu, a šta prema Zoranu i mami, Milan kaže:

- Iskreno da Vam kažem, prema najstarijem bratu tih poslednjih godina pre smrti moga oca i pre nego što se razboleo jako, osećao sam mržnju, nažalost, on mi nije ni kriv, mislim, smatrao sam njega kriv... tada, sada ne. Tada sam mislio da je on krivac, sve to što se loše dešava jer sve uvek krene od njihove svađe, od njihovog... On je njega isterivao iz kuće, sudski ga čak, dobio na sudu, da on ne može više od 18. godine da živi u toj kući. Mislim to je bilo ne daj Bože nikome, sve što mislite loše eto osim droge i osim nekih loših stvari, u našoj kući se događalo. Uvek sam mamu žalio i brata. Ja sam uvek imao žal. Zaštitnički sam se ponašao prema Zoranu, mada Zorana niko nije dirao nikada, ali taj njegov strah, vilica mu se trese kao malom, on sedi, on nikad nije ni prohodao, on je hodao ali da se pridrži. Sad ne može nikako da hoda, on je živ i dalje, u domu je već 35 godina. Mi smo njega morali da damo u dom, pored Bačke Topole živi. Od oca strah i kasnije taj strah, mogu da kažem slobodno da sam ja mislio da je mržnja koju ja tad nisam poznavao. Šta je mržnja, sam sa sobom sam se preispitivao, ja nemam mržnju jer sam razmišljao, mržnja je kada nekom želiš nešto loše, je l' tako? Tako sam ja to... I napravio sam listu gde je bio i moj otac i da li bi mu ja želeo nešto loše, ne, ne bih mogao nikome. I nekim ljudima možda koji su mi u životu nešto loše uradili, ne, ne daj Bože. Uvek tako pomislim i onda se stresem. Pomislim i onda se tako stisnem, reko ne, ne daj Bože i znam da nemam to. Strah je bio to, ja sam bio razočaran.

Milan je jednom prilikom želeo da zaštiti mamu, a onda i sam bio žrtva nasilja. Tada je bio u osnovnoj školi.

- To je prvi put da sam... Sedeli smo, plastični sto i stolice u dvorištu iza kuće i samo smo čuli kapiju i on viče sa kapije: "Ima li ovde šta da se jede?", i mi znamo već da je pijan. Ona kaže: "Ćuti", uvek isto, samo da ćutimo. I on dolazi i kako je bicikl bacio, poniku, prilazi nama koji sedimo, mama je ustala doduše kada je udario pesnicom... Ona je ceo dan radila, tada nije na njivi nego u bašti, kuvala, spremala da njega dočeka da jede, ni od čega da napravi, jer on je popio svaku platu, i ona je samo pala pored pušnice, to je garaža i pušnica gde sušimo meso. Ona je pala i ja sam skočio na njega - priča Milan kog je otac takođe udario.

- Deset godina sam ja mislim imao, to je bio četvrti ili peti razred. Ja sam skočio i on je mene tako udario, meni je sve bilo plavo jer ja sam udario o vrata druga. On je mene bukvalno zbacio i tada nije više... On je video, valjda mu je proradilo, šta sad ovaj. I video sam kako me je pogledao, da neće biti dobro. Tog dana se više nisam ni vraćao kući. Otišao sam kod drugarice tu u naselju i kod nje sam bio. Uveče sam došao kući kad je on zaspao. Sutradan ništa, kao da ništa nije bilo. Kada se otrezni bude pokunjen i traži posao, koji je možda i urađen, ponovo ga radi. Obično to tako radi. Nikada ne priča - kaže Milan Milošević.

Najdrastičniji primer, haosa u porodici, kako ističe profesorka, bio je dan kada je otac zaključao vrata i kada je napravio jednu paljevinu ispod stola gde su ručavali, "sa bolesnom idejom jer je bio pod dejstvom alkohola i nasilan da se pogušite i kada je mama morala fizički sa njim da se razračunava da biste vi nekako istrčali iz kuće".

- Jeste. To je prvi put i poslednji da je on bio takav. On je bukvalno zatvorio nas u kuhinju i zaključao je vrata i zapalio vatru ispod stola za ručavanje. I ona njemu: "Stojane pa... Stojane pa šta to radiš?". On psuje... A kasetofon pojača na maks, kasete, muziku koju je on slušao tu neku, to su bile sve neke pesme koje su žalile za rodnim krajem. On je patio za svojim rodnim krajem ceo život - priča Milan i ističe da je otac poreklom iz Bosne i Hercegovine i da su majka i otac pobegli jer je majka prethodno živela u porodici gde je ostala udovica.

- Ona je morala da pobegne za drugog muškarca. Nju su puškama vijali, nju i njega i Nenada, jer ona je njega u naručju, oni su se dogovorili ranije, kada je Nenad imao već šest godina oni su rešili da pobegnu ali ne mogu da ostanu u tom gradu nije to bilo kao sada... I, on je hteo nas da zapali da mi izgorimo svi i on zajedno. Tada je prvi put ja mislim pokušao da ubije. Mada, ja ne smatram ništa manje pokušaj ubistva kada je zatvarao u kadu. U kupatilu je zatvorio u kadu mamu i tuče je u kadi, krv po kadi bude. Ja sam nju pitao posle što je on tebe tukao, kaže: "Misli da je neki čovek kod nas bio" i da se ona čepala ispod stola sa njim, gospode Bože, mama kad dođu gosti je bila kao da je služavka. Ona je stajala i služila ceo život. Nikada nije jela sa gostima, nikada nije jela sa nama. Uvek je jela ono što poslednje ostane. Takva je žena. Ona inače i sada, uvek je bila skromna. Uvek je bila... Sklanjala se. Ceo život se sklanjala nekome. Ona je njegovu braću i porodicu gledala kao da su bogovi - priča Milan Milošević u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".

(Telegraf.rs)