"Trudim se da deci ogadim glumu" Ana Franić progovorila o sinovima: "Ambicije ne lečim na njima!"

Glumica Ana Franić otkrila je da ne bi volela da se njeni sinovi bave glumom, te daje sve od sebe kako bi im tu profesiju ogadila.

Premijera „Profesionalca“ Dušana Kovačevića zakazana je za 21. februar u Zvezdara teatru. Kultna komedija, koja je decenijama nasmejavala generacije, vraća se sa potpuno novom postavom i osveženim pristupom.

Preporučujemo

Ana Franić, jedna od glavnih glumica, otkriva kako je preuzeti legendarne uloge, raditi sa živim piscem i režiserom i šta znači doneti klasičan tekst u sadašnje vreme.

Glumica se sa ovim komadom prvi put susrela mnogo pre studija, zahvaljujući specifičnoj kućnoj atmosferi i mnoštvu knjiga u porodičnom domu.

- Dušan je jedan od naših najvećih komediografa, tako da smo imali sve njegovo na policama. Kasnije sam tokom studija, gledala čuvenu predstavu u Zvezdari, a potom je izašao i film koji je Dušan režirao sa drugom podelom. Kao i većina mojih vršnjaka, čak i onih koji se nisu bavili glumom – ko nije gledao predstavu, gledao je film ili je bilo obrnuto. Tako da je “Profesionalac” nekako postao i ostao kultni komad kod nas, pogotovo za studente glume - rekla je Ana Franić za Blic.

Pre više od dve decenije „Profesionalac“ se igrao sa Batom Stojkovićem, Bogdanom Diklićem i Nedom Arnerić. Ovog puta ekipa je drugačija, ali razlika je, kako glumica ističe, neminovna.

- Verujem da je razlika u svemu. I da je pokušaj da se napravi potpuni rimejk, to nikada nije moguće kada uzmete druge glumce. Čak i kada dobijete iste indikacije i sve je isto, svako od nas doneće nešto svoje. Provlačimo te ljude kroz sebe i kroz svoje životno iskustvo, talenat ili kako god. Tako da to nikako neće biti ona predstava i ne treba da bude ona predstava.

Naglašava da niko od današnjih glumaca niti liči, niti treba da liči na one koji su nekada igrali te uloge.

- Ne mislim da treba da bude ni bolje ni lošije, prosto drugačije. I treba da bude drugačije. Malo je onih iz moje generacije ili mlađih, koji su gledali staru predstavu. Verovatno većina nikada nije gledala, možda nikada nisu ni čuli. Za njih će ovo biti nešto potpuno novo. Film je priča za sebe i poseban medij. Moja poruka svima je da dođu da gledaju nešto novo i da se ni na koji način ne poredi sa onim što je bilo.

Svi je pamte kao devojčicu iz „Zone Zamfirove“ Zdravka Šotre, ali prvu veliku glavnu ulogu imala je u filmu „Diši duboko“ Dragana Marinkovića i to pre 22 godine. Na pitanje koliko joj je ta uloga bila putokaz u karijeri, kaže da su zapravo sve uloge na početku svojevrsni putokazi.

- Meni su se u tom trenutku paralelno dešavali i film i pozorište i televizija, što je za jednog mladog umetnika veliki plus. Ono što je bila uloga u “Diši duboko”, a što je obeležilo i tada i kasnije moj rad, pre svega ispred kamere, malo drugačije je bilo u pozorištu, jesu uloge nekakvih graničnih likova ili likova u graničnim situacijama. I to me prati do dana danas, pogotovo ispred kamere. Dobijam uloge koje su specifične po mnogo čemu, a i uloga u “Diši duboko” jeste bila takva.

Na konstataciju da to nisu lake uloge, odgovara:

- Nisu lake, ali ono što bi mladi rekli – nije lako, ali je jako. Lepo je uvek dobijati takve uloge, a opet vas valjda nađu uloge koje pripadaju vama, vašem načinu ili vašoj hrabrosti. Ja jesam bila hrabra da te uloge dobijem, pa smo se valjda tako i našli. Mnogo puta sam se šalila da sam možda napravila karijeru na ulogama koje bi druge koleginice odbile, ali za mene su one bile izazovi i tako su me tražile. U pozorištu je bilo drugačije, to je bio neki drugi put. Mislim da je sve onako kako treba da bude.

Na pitanje da li se zbog nekih odluka, sa ove vremenske distance, kaje, odgovara mirno:

- U suštini – ne. Mislim da je to neki put koji je uređen samim našim postojanjem. Sve vuče jedno drugo. Čak i ono što nije bilo dobro donelo je nešto dobro, što je trasiralo put za neke stvari koje su kasnije došle. Uverena sam da sve ima svoj tajming i razlog i nema razloga da se kajem. U sve sam išla srcem, mislila hrabro, želela da stvari budu takve i mislim da je iz svega po nešto dobro došlo.

Nezaobilazna tema je i serija „Ulica lipa“ Miroslava Lekića, koja je imala dva ciklusa, dok treći, iako napisan, nažalost nikada nije snimljen. Na pitanje koliko joj je ta uloga promenila tok karijere i da li su ljudi u toj seriji videli drugačiju Anu, odgovara:

- Jeste. Da li mi je promenila tok, to ne znam. Dosta brzo posle toga sam se odselila, tako da nisam videla neke konkretne benefite. Ali to jeste jedna od potpuno drugačijih uloga od svega što sam igrala ispred kamere. Ona ne potpada pod te neke granične likove i njihove situacije. Drago mi je što sam radila tu seriju, pogotovo sada sa ove distance, kada je skoro reprizirana. Vidim koliko je bila lepa, umivena, prava porodična serija, drugačija od onoga što se tada radilo, a i od onoga što se radi danas. Insistiralo se na nekoj lepoti i mislim da nam takvog sadržaja nedostaje.

Dodaje da joj je mnogo ljudi, nakon reprize, reklo da su je gledali prvi put ili da su je ponovo pogledali upravo zato što su u njoj prepoznali nešto drugačije.

- Trudili smo se da budu zadovoljeni određeni kriterijumi. Bila je divna glumačka ekipa, lepe uloge, lepi trenuci. Meni lično je možda najdraža saradnja sa Draganom Mićanovićem, jer ni pre ni posle toga nismo imali priliku da sarađujemo. Bio mi je direktni partner, divan glumac, i jako smo lepo radili. Mislim da ću tu seriju najviše pamtiti po njemu, po Radi (Radmila Živković prim. aut.) i po Taletu (Josif Tatić prim. aut.), koji više nisu sa nama, a apsolutno su obeležili tu seriju. Nas četvoro smo negde bili centar cele priče - ističe ona i dodaje da je „Ulica lipa“ možda i nagovestila godine koje su dolazile.

- Malo posle toga postala sam majka, dobila sinove, baš kao u toj seriji. Možda je bila neka lepa predikcija i za mene.

Uvek ističe da joj je najvažnija i najznačajnija uloga majke. Danas, kada su joj sinovi Andrija i Martin već odrasli, pitanje je koliko je ambiciozna mama.

- U smislu da lečim svoje ambicije preko njih – ne, baš ne - kaže bez zadrške.

Da li decu zanima gluma?

- To je uvek neka vrsta zaraze, neminovno je. Oni gledaju taj život svakodnevno, znaju da idem na probe, na snimanja, naravno da ih to zanima. Možda čak i preterujem u pokušaju da im to malo ogadim, a možda baš grešim, pa će ih to još više privući. Ne zato što mislim da naš posao nije lep, naprotiv, smatram da je ovo najlepši posao, ali nijedan roditelj svom detetu ne želi nesigurnost. A gluma jeste nesiguran posao, zavisite od tuđeg ukusa, nikada niste potpuno svoji na svome. Ko to želi svom detetu? Verovatno niko. Nadam se da će oni naći svoj put. Ako to bude njihov put, neka njime idu mimo mene i mimo bilo kakve moje pomoći. Ne bih volela da budem začin u toj priči, niti da, ne daj Bože, učestvujem u nekim velikim razočaranjima. Mislim da će naći svoj put.

A na pitanje da ako ipak odluče da joj postanu kolege, Ana kaže:

- Nek budu. Ja tu zaista ne bih bila ništa ni manje ni više nego mama i podrška, ali za njihov, samostalno trasiran put.

(Telegraf.rs/Blic)