"Nije se snašla posle tatine smrti" Vesna Pećanac se hrani u narodnoj kuhinji, sin otkrio kako danas žive

Sin reditelja Živka Nikolića i glumice Vesne Pećanac, Petar, progovorio je o porodici i životu.

Njegov otac je preminuo posle povratka iz Amerike, kako kaže, od tuge što više nije dobio poziv za snimanje, a majku Vesnu Pećanac viđa povremeno.

Preporučujemo

Ona se hrani u Narodnoj kuhinji, a ni on nije bio u zavidnoj finansijskoj situaciji kada je pevao na ulicama Beograda kako bi zaradio za hleb.

Danas slika i ima svoju galeriju.

- Pa sad sam zaista obuzet slikarstvom u potpunosti, samo sam se posvetio tom poslu. Završavam neke započete stvari, radim neke nove. Ljudi opet dolaze i traže da slikam nešto naručeno, ali je uglavnom zanimljivo i uzbudljivo što se tiče mog kreativnog likovnog procesa. Tu sam - rekao je Petar i dodao:

- Sazrevanjem sam shvatio da čovek, da bi se na nekom polju ostvario, mora se ipak fokusirati na jedno, na ono što je primarno. To je u ovom trenutku slikarstvo. Tako da sam stavio u drugi plan i bavljenje muzikom, dramom, pozorištem, čak i televizijom. Film je prisutan u mojim slikama. Međutim ja sam realan. Trenutno. Ne postoji interesovanje da ja budem na filmu.

Mnogo se pisalo o njegovoj majci Vesni kada se saznalo da se hrani u narodnoj kuhinji, gde je bila i uslikana. Na platnu je dugo nismo videli jer se povukla, ali nekako i nestala sa javne scene izbegavajući svaki kontakt sa životom koji vodila ranije.

Petar je još mnogo toga otkrio o svojim roditeljima, što možete čuti u video u okviru teksta, a onda i najavio svoju izložbu.

Njegov pokojni otac, čuveni reditelj Živko, nije imao u umetničkom smislu kompromise, baš kao što ih danas nema ni Petar.

- Svakako, ali to je potpuno neuporedivo zato što je on živeo u jednoj potpuno drugoj epohi koja je bila u jednoj razvijenoj kinematografiji sa drugim pravilima jednostavno u ovom ovom trenutnom produkcijskom modelu u ovom vremenu, prosto ne možemo da stavljamo znak jednakosti između jednog Živka Nikolića i jednog Pitnikera kako se ja zovem. Tako da je to potpuno druga stvar - rekao je on i otkrio da li mu je otac ostavio "teret", u smislu, biti sin jednog velikog umetnika.

- Pa evo imam tu njegov portret... Ne teret, teret je u smislu što ja nosim recimo u sebi imam tu složenost uma i duha da imam zaista dar da kao što naslikam 100 likova tako imam osećaj za kasting. Na mojim slikama se pojavljuje Glogovac. Ovo sam ga poskumno uradio. Znači postoje neke oblasti gde gde opet je limitiran film, a slikarstvo može da ode dalje. Ja uživam u tim prostorima koje osvajam. Znači mogu raditi sa glumcem koji nije tu i mogu s njim napraviti izvrsnu rolu i on može da svedoči sa zida, i slikarstvo je ipak ono koje kao što je Monaliza Leonardova velika zato što pobeđuje smrt zato što je večna. Tako da taj dodir večnog... Ja mislim da ja ne gubim ništa time što sam u mediju slikarstvo. Ja sam krenuo sa dramske umetnost, međutim, osećao sam da nešto nije to to. Možda baš zato što sam imao očevo iskustvo. Mislio sam da u ovom vremenu i na ovom prostoru ne mogu napraviti te rezultate i imao sam dilemu. I onda kako je moj otac umro ja sam otišao u Herceg Novi da razgovaram sa Vojom Stanićem. I zapravo to je taj razgovor nešto što je mene opredelio za likovnu umetnost.

Petar je otkrio šta je još nasledio od svog oca.

- Od oca sam svakako pokupio recimo plivanje. Idem na bazen svaki dan. Moj otac je bio plivač maratonac... Bitno je da bi čovek održao pravac, da bi imao fokus, da bi istrajao u onome što radi. A Živko bio jako posvećen svome poslu i znao šta hoće da uradi i da postigne. Ja sam rastao na snimanju. Ja sam bukvalno bio deo ekipe tamo. Znaš meni to najnormalnije bilo, to je bila Živkova porodica, možemo tako reći. On je živeo za snimanje. On stvarno bio kao kao neki fikus u ćošku. Sedi kao biljka čeka da počne da radi. E kad radi onda se razmaše i onda vidite koliko je to grandiozan čovek i šta on sve u sebi ima. On je bio posmatrač života - rekao je Petar, pa se osvrnuo na majku.

- Ona ima tu lakoću igre, maštovitost, slobodu koja ona ima, to su zaista retki darovi, veliko srce, širinu duše... Uh i u krajnjoj liniji oboje su me ohrabrivali zapravo da krajnjih linija, majka mi je uvalila prvo platno. Ona me je stavila da slikam. Naknadno sam postao svesan recimo koliko je to bila privilegija da budem u društvu glumaca. Znam taj neki mali avion koji sam imao igračku mi je kupila Ružica Sokić. Pa onda sedeo sam u krilu kod Sonje Savić. Ona bi satima pričala nešto na snimanju... Zapravo kad pogledate sve ti ljudi kojih nema, nema Gage Nikolića, nema Đuze koji je bio predivan... To je bilo jako zanimljivo vreme svakako. Zanimljivo je recimo da sam bio sa Zoranom Radmilovićem na sceni pre nego što sam se rodio jer je moja majka glumila Georginu u Radovanu trećem i imala je onaj jastuk i sad ćale kako je bio filmadžija i realističan on kaže šta ti jastuci ovo ono, i on je lepo napravio mene. Ja sam zapravo došao na ovaj svet kao rekvizita, kao Živkov štos da napravi stomak... Tako da sam ja u stomaku već bio na velikoj sceni Ateljea 212 i verovatno osećao publiku, osećao adrenalin...

Ubrzo je Živko sa porodicom otišao za Ameriku i brat i sestre.

- Bez mene, mene nije poveo... Otišao je, on i majka su bili, majka se vratila, onda je brat otišao, ja sam ostao. Pa evo mislim da je ono što je najtužnije u svemu što su ostavale su neke jako glupe i ružne i prazne javne priče... ono što jeste realno bilo tragično jeste da Živko kad se vratio iz Amerike nije snimio nijedan film. To je bio razlog zbog čega se razboleo i onako mučno. Prosto se neka epoha završila. Moja majka se u tome nije snašla. Dalje ne bih mnogo o tome jer je mnogo stvari rečeno. Ružnih stvari rečeno je baš - kaže Petar.

Mnogo se pisalo o njegovoj majci Vesni kada se saznalo da se hrani u narodnoj kuhinji, gde je bila i uslikana.

Na platnu je dugo nismo videli jer se povukla, ali nekako i nestala sa javne scene izbegavajući svaki kontakt sa životom koji vodila ranije.

(Telegraf.rs/Blic)