"Zakucao mi je na prozor usred noći" Naša pevačica preživela dramu, spasile je komšije: "Počeo je da udara..."

Pevačica Zorana Pavić godinama uspešno balansira između muzike i glume, a kako sama kaže, u oba poziva se oseća ispunjeno i srećno.

Ipak, ispričala je i neprijatnu situaciju koja joj se dogodila kada se kasno uveče vraćala kući nakon predstave.

Preporučujemo

Zorana ističe da joj je privilegija što se bavi poslovima koje voli.

- Pa iskreno rečeno ja sam stvarno nije fraza. Ja sam toliko srećna kada kada radim jedan i drugi posao da tako kažem. A ono sad da se ne ponavljam, ali je to fakat kada u stvari kažu privilegija srećnih ljudi je da rade posao koji vole i onda imaš utisak kao da kao da uopšte i ne radiš.

Iigra u predstavi "Vesele devojke", koja godinama privlači veliku pažnju publike.

- Da. Ja sam toliko srećna zbog toga. Ja ja sam prvo srećna dok igram predstavu, a onda mi smo toliko ljubavi dobili od publike i pritom evo samo kada je Beograd u pitanju 10 puta smo igrali MTS dvoranu. Znači bukvalno 10 puta eto taj jubilej smo ovaj čak i obeležili pa smo igrali u Akademiji 28 i evo već dugo i u pozorištu Slavija. Dolaze ljudi i ponovo i to mi je mnogo dragom, zato kažu da odu kući okupani dobrom energijom jer predstava je kako bih rekla zaista ima puno humora, puno muzike, ali je zaista i životna i jako je lepo da pogotovo u vremenima u kojim živimo da ja mislim da su u stvari toga ljudi najviše željni humora, smeha jer je toliko teških stvari, toliko stvari koje nas stvarno destruktivnih i čak mi se čini eto neću da mračim naravno dovoljno je što se dešavaju takve stvari. Ja mislim da se na dnevnom nivou nešto dogodi ili neka tragedija ili ne znam neka elementarna nepogoda.

Govoreći o današnjem vremenu, Zorana smatra da je situacija čak teža nego devedesetih godina.

- Pa ja mislim ne da su teže godine od 90-ih, nego znatno teže zato što su se tu desile još mnoge druge stvari u smislu bar ih ja tako nekako uh doživljavam. E i kao što rekoh u prethodnom izlaganju zato što ja imam utisak da sve ovo što se dešava na globalnom nivou a znam da znaš da uopšte nije mi ja uopšte nisam u fazonu nekog filozofiranja i ja sad nešto tu da mudrujem. Uostalom mislim to se od mene ni ni očekuje. Ali na takvo pitanje zaista imam potrebu da ti odgovorim. Da recimo kada je u pitanju Olimpijada ili Evrovizija da tako sve dehumanizovano, da se sve pretvorilo u tako tako neki cirkus gde gde ono pa čak mislim i ova veštačka inteligencija koliko god pomogne u određenim situacijama ja ja sam užasnuta. Mislim to je nešto što definitivno i moje okruženje i mene mene počinje da plaši dokle se stiglo. J l' imam utisak pa ću završiti sa navodnom filozofijom da kao da se na globalnom nivou radi na tome da se sve obesmisli, da se sve obesmisli i da sve ono što je po meni najvažnije, a to je ljubav, a to je poverenje, lojalnost, poštovanje, umetnost, da sve to tako porodica da se sve obesmisli i ja verujem da oni u tome neće ovaj pobediti.

Pevačica je zatim ispričala i neprijatno iskustvo koje joj se dogodilo jedne večeri kada se vraćala sa predstave.

Zorana se suočila sa stravičnom situacijom kada joj je, kako kaže narkoman, zakucao u auto.

- Pa ja sam imala jedno veče vratila sam se vratila sam se baš sa predstave i kako imam pored svoje zgrade svoje parking mesto i pritom su svuda zaista kamere. Zakucao mi je jedan mladić na prozor. Ja sam otvorila još sam bila tu da te stvari da nešto odgovorim na poruke dok sam još tu i uh i prepoznala sam da je definitivno reč o narkomanu. Mislim, ne mislim samo na osnovu njegovog izgleda nego i ponašanja. Rekao mi je da ga odvezem 500 metara i ja kažem da ne mogu. Rekoh 500 metara, još ja namerno obraćam mu se sa Vi zbog te neke distance i lepo kažem "u ostalo 500 metara, pre ćete doći da prošetate". Kad je on krenuo da udara po kolima, mislim, ja sam zatvorila prozor i onda su reagovale komšije koje su počele da pale sve, to je bilo prilično bučno i onda je on pobegao, međutim može da da se desi nešto drugo. I pritom imamo interfon. Imamo znači kamere su postavljene svuda. Mislim da je to u celom gradu tako.

Zorana priznaje da žene koje se kasno vraćaju kući često osećaju određenu dozu straha.

- Međutim žena koja se vraća noću sama još uvek vučem ne znam mikrofon, kofer i sve ostalo, je l' zaista nije naivno i ne radi se o tome. Ja nisam uopšte ne važim zaista za za neku njanju, ali postoji nešto što se zove strah od nepoznatog ili ta neka neizvesnost. Zato što sad da neko krene na me, ja sam tu, ja ću da se branim i uradiću šta mi je u moći da uradim, je l'? Ali kada neko kako bih rekla podmuklo nešto uradi, to je već druga stvar. Tu si apsolutno nemoćan. I sad pošto postoje kamera, znači tu će definitivno sutra ono kao pogledati i videti o kome je reč, ali u međuvremenu možda ti je neko razbio glavu, je l'? Tako da mnogo je onako kako bih rekla baš teško vreme. Tako da ako porediš sa 90im, zaista gore.

(Telegraf.rs/Blic)