"Nije verovala u Boga, nadam se da se pred kraj..": Oglasio se hrvatski teolog o smrti Vedrane Rudan

Književnica Vedrana Rudan preminula je nakon dvogodišnje borbe sa teškom bolešću, a vest o njenoj smrti potresla je čitav region.

Od nje su se oprostili mnogi, a jedna objava poznatog hrvatskog teologa Gorana Šarića, privukla je posebno pažnju javnosti i čitavog regiona.

Preporučujemo

- Prvih 20 godina života proveo sam svega nekoliko metara od kuće Vedrane Rudan. Za taj kraj me vežu najljepše uspomene. Nju pamtim od detinjstva kao britku kritičarku mnogih negativnih pojava u društvu. Nekad pregruba, netaktična, vulgarna... i najčešće u pravu.

Kako je otrkio Goran, Vedrana je živela pored jedne od najlepših crkava, ali u Boga nije verovala.

- Jednom prilikom, dok smo stajali u njenom dvorištu, rekao sam joj: „Uvek me u Srbiji pitaju za Vas. "Odgovorila je kao iz topa: „Mene za tebe nikad." To je bila Vedrana Rudan. I kako da joj čovek išta zameri? Žao mi je što, iako je živela usred „hrvatskog Nazareta", tik pored svetišta Majke Božje Trsatske - jedne od najljepših crkava na svetu - nije verovala u Boga. No, svestan sam da smo mi hrišćani, kako svećenici tako i laici, prečesto antireklama za Hrista. Nadam se da se pred sam kraj ipak izmirila s Kraljem vekova, onim u kojem sve živi.

Sinu nije ostavila nasledstvo

Književnica Vedrana Rudan preminula je u 77. godini života nakon duge i teške bolesti. Njene kolumne su bile naširoko poznate a u jednoj od njih od pre pet meseci Rudanova je pisala o sinu.

Ona je čitaocima otkrila da ga ne želi na sahrani.

Kolumnu Vedrane Rudan iz marta ove godine vam prenosimo u celosti:

- Nakon duge i teške…', koliko ste samo puta pročitali ovu rečenicu i nastavili dalje dr**ti po mobilnom... Umesto da zastanete! Iz poštovanja prema onoj sirotici ili sirotanu. Nakon duge i teške... Okej teške. Ali koji je to ku**c duge. Ja sam sad već toliko dugo duga da i ne znam koji rak imam. U Zagrebu su mi rekli, tri meseca. Je***a. To je podatak. Tako treba razgovarati s bolesnicima. U tri meseca se možeš organizovati, opustiti, shvatiti da će umreti i svi oko tebe, odlučiti ko će ti doći na sahranu...

'Tri meseca' je i uteha. Daje ti vremena da analiziraš šta si sve krivo napravio, koga si trebao poslati u ku**c, srećom, još imaš vremena. Jedna sam od retkih koja u životu nije grešila. Dapače, uvek sam preterivala u pristojnosti i empatiji. Imala sam prijateljicu, bože, koliko 'pijateljica' imamo mi žene. Dok mi nisu rekli dijagnozu ćutala sam. Iz mene je provalilo jednog jutra, desetak dana posle operacije. Ležala sam na kauču poput tranširane krave, kad, evo nje."

'Ne bi verovala. Bila sam s Nikicom u Lidlu. Mala je bila u kolicima. Prišao nam je neki gospodin i rekao mi - šinjorina, danas cure rađaju dok su još devojčice.' Smejala se histerično pokazujući mi dva nova implantanta. 'Kako si?' Je**te! Nećeš mi na sahranu! Nećeš! Imaš šezdeset i četiri godine, a u Lidlu zbog tebe svi ku****i stoje na gotovo.

Je***e! Čitav te život znam. Pedeset mi godina pričaš lovačke priče, a ja dobra poput hleba i naivna kao časna u noći kad je postala nečasna… a, ne, ne, ne. Nećeš na moj pogreb gaduro na pragu osamdesete. 'Imate još tri meseca…' 'Mama', rekao mi je sin, 'kako ćemo podići troje dece? Svet je poludeo. Sestra nema dece, imaju stan, nema nikakve potrebe da dobije ni komad kuće…' Podivljala sam. 'Zašto imaš troje dece? Ko ti ih je uvalio? Ona je moje dete, tu je i tata. Kuća jeste moja starina, ali tvoj otac i ja u nju zajedno ulažemo već četrdeset godina…'

Nije uspio sakriti tipični, podrugljivi osmeh. Znate već, budalo stara, jedina si u gradu koja ne znaš. Odlučila sam. Nećeš dobiti ni komadić kuće, a nećeš mi doći na sahranu ni ti ni njeno troje dece. Neka im kuću ostavi otac.

(Telegraf.rs)