"Izgoreo mu je stan, spavao je po vozovima" Ovako je život okončao čovek koji je napisao najveće hitove Čoli

Ime Duška Trifunovića ostalo je upisano među najznačajnije autore jugoslovenske muzike, a njegov život obeležili su brojni problemi i preživljavanje u teškoj bedi.

Glumac Dragana Marinković Maca se prisetio Trifunovića, nadanašnji dan, kada je bio rođen, ali i njegovog teškog života.

Preporučujemo

Maca je objavio njegovu sliku i napisao:

- 13.09.1933…, rodio se Čovek uz čije pesme su se mnogi zaljubljivali, plakali, igrali, živeli - Duško Trifunović.

- 1992…, izgoreo mu je stan u Sarajevu, živeo je kao izbeglica, spavao po vozovima, da bi, napokon, u Novom Sadu dobio garsonjeru koja je prokišnjavala….Umro je sa 73 u siromaštvu. Je**m te živote - napisao je Maca.

Inače, Duško je sve do svoje 33. godine Trifunović je bio radnik i majstor. Sam je govorio da nije bio naročito siguran u svoje znanje gramatike i pravopisa i da ga je upravo to dugo sprečavalo da ozbiljno razmišlja o sebi kao o piscu.

Rođen je 1933. godine u Bosanskom Brodu, a književnost je najpre upoznavao gotovo slučajno. Čitao je ono do čega bi mogao da dođe, često bez ikakvog plana i formalnog obrazovanja koje bi ga usmerilo. Kasnije je pričao da se dugo stideo da kaže da želi da bude pisac.

Od njegovih stihova nastajali su hitovi

Duško Trifunović napisao je oko 300 pesama za muzičare, a među izvođačima čije su karijere obeležili njegovi stihovi bili su Zdravko Čolić, Bijelo dugme, Jadranka Stojaković, Neda Ukraden, Arsen Dedić i brojni drugi.

Njegova zbirka „Tajna veza“ dodatno ga je učinila poznatim široj publici.

Pesma „Tajna veza“, koju je izvodilo Bijelo dugme, postala je jedna od onih koje su prevazišle vreme u kojem su nastale. A Trifunović je bio autor i stihova koje je pevao Zdravko Čolić, među kojima su „Glavo luda“ i „Sve se menja“.

Printskrin: RTS

Posebno je zanimljiva njegova priča o Čoli.

Govorio je da je Zdravko Čolić imao svega 17 godina kada je prvi put došao po njegove pesme. Mladi pevač tek je gradio ime, a čovek koji je svojevremeno mislio da nije dovoljno obrazovan da bude pisac već je imao ono što će mu kasnije doneti status jednog od najvažnijih autora domaće popularne muzike.

Trifunović je na to gledao gotovo bez velikog ega.

Za njega pesme koje je pisao pevačima nisu bile nešto odvojeno od njegove književnosti. Verovao je da bi i one bile literatura čak i da nikada nisu dobile muziku.

Rat ga je "ubio"

Jedan od najtežih perioda njegovog života dogodio se tokom rata u Bosni.

Trifunović je tada bio u Sarajevu.

Grad se rušio oko njega, a on je, kako je kasnije pričao, 22 dana bio izložen pucnjavi. Najvažnije mu je bilo da decu izvuče na vreme.

U jednom trenutku ostao je u gradu, praktično odsečen od života koji je do tada poznavao.

I dok su oko njega padale granate i pucalo se, telefon mu je bio jedna od retkih veza sa svetom.

Jedan od ljudi koji ga je pozivao bio je izdavač Zoran Kolundžija, koji mu je javljao da će uskoro izaći njegova nova knjiga i pozivao ga da izađe iz Sarajeva i dođe u Novi Sad.

U jednom od tih razgovora pitao ga je:

Printskrin: Youtube/RTS

„Pucaju li?“

Trifunović mu je odgovorio da pucaju, ali da promašuju.

I upravo je ta vrsta crnog humora, u trenutku kada mu je život bio ugrožen, ostala karakteristična za njegov način pripovedanja.

Na kraju je iz Sarajeva izašao poslednjim Lastinim autobusom.

Nije želeo u inostranstvo

Njegova porodica uspela je da napusti Sarajevo. Supruga i deca otišli su u inostranstvo i pozivali ga da im se pridruži.

On je, međutim, doneo odluku koja mnogo govori o njegovom odnosu prema jeziku i prostoru kojem je pripadao.

Nije želeo da ode.

Govorio je da je pisac ovog govornog područja i da mora ostati tamo gde ga ljudi razumeju.

Bila je to odluka koja ga je skupo koštala.

Došao je u Novi Sad gotovo bez ičega.

Čovek koji je bio poznat književnik i autor velikih pesama našao se u situaciji da nema svoj dom. Jedno vreme spavao je u dnevnoj sobi Zorana Kolundžije i njegove supruge Borke, a kasnije su mu pronašli malu sobu bez kupatila.

Preko dana je pomagao u njihovoj knjižari, a uveče razgovarao sa njima i slušao vesti.

Život mu se, praktično preko noći, sveo na najosnovnije stvari.

(Telegraf.rs)