"Nisam smeo da priznam da sam pesnik" Ivan Bosiljčić o dečačkom strahu: Ovo je bio poseban trenutak za njega

Promocija knjige Ivana Bosiljčića "Naše priče" prerasla je u dirljiv susret sa publikom.

Glumac je otvorio dušu te progovorio o dečačkom strahu da prizna svoju poeziju, uticaju predaka i posveti ćerki Nini.

Preporučujemo

Bosiljčić je izrazio uzbuđenje što u godinama zrelosti konačno svedoči svoju ličnu istinu.

Uprkos tremi pred velikim brojem posetilaca, podsetio je da je ovo delo stvoreno za intimno čitanje daleko od reflektora, vodeći se mišlju da je u životu naše samo ono što podelimo sa drugima.

- Ne znam da li je ovo bio strah ili uzbuđenje, mislim da ću dugo tumačiti. Veoma sam iznenađen, ovo je trebalo da bude promocija knjige ali je prerasla u jedan poveći susret. Veliki je izazov, ali možda je to i odlika zrelosti, da čovek u ovim godinama može da progovori otvoreno i da ne razmišlja o mišljenju drugih ljudi, da govori istinu. Meni se čini da svedočim istinu više nego ikad. Ja sam kao glumac uvek svedočio istinu kroz stihove velikih pesnika i literaturu velikih pisaca. Kao pisac morate direktno i neposredno da izrazite ono što osećate, nema skrivanja iza kostima i tuđih reči, tako da je uzbudljivo baš." - rekao je Ivan Bosiljčić.

- Moj deda Ivan o kojem sam pisao u knjizi je bio umetnik, siguran sam da mi me podržao. On je bio vojnik i podsticao je tu vojničku stranu. Uvek se setim svojih predaka, jer su me učinili kompletnim čovekom. Nije bilo jednostavno pročitati zapis pred publikom, mislio sam da će ovo biti manji skup, i da ću pred svojim ljudima da podelim emotivnim potres koji je ušao u knjigu, a zapravo su mi drhtale noge. Ova knjiga nije za reflektore i za masu, nego da je odnesete kući.

- Bilo mi je dirljivo kada sam ćerki trebao da napišem posvetu. Nini su bajke poznate, seća se svake do detalje, ali mislim da će joj biti zanimljivi i tatini dnevnički zapisi i poezija. Otkrio sam koliko je lepo podeliti srce sa ljudima. Naše je samo ono što dajemo. U knjizi postoji segment koji je namenjen i deci i odraslima. Mnoge moje kolege izvanredno pišu, volim kada se ukrštaju profesije. Godinu dana sam živeo u Rusiji i video sam da se tamo neguje da se glumci šire što više mnogu, oni tamo baš dosta pišu. Ivan Bosiljčić od 16 godina bi sada bio ponosan, jer Ivana tada nije smeo da prizna svetu da je on pesnik, nego je čitao pesme pod tuđim imenima. Imao sam običaj da izađem pred odeljenjem i kažem da sam našao pesmu nekog italijanskog pesnika, a zapravo sam govorio svoju. Toliko me hrani sve ovo, mislim da sam našo svoj izvor snage, nekada sam znao da pišem i po 12 sati" - rekao je Ivan.

(Telegraf.rs)