"Krenuo sam u školu sa hendikepom" Žika Nikolić otkrio nepoznate detalje iz detinjstva: Kilometre sam pešačio!

Voditelj Žika Nikolić govorio je o svom detinjstvu u selu Jasikovica, đačkim danima, radu u prosveti, ali i neobičnom putu koji je prošao do fakultetske diplome.

Iako u zvaničnim dokumentima piše da je rođen 1. marta 1950. godine, Žika je otkrio da njegova majka nije bila sigurna da je to njegov pravi datum rođenja. Kako kaže, na selu se nekada deca nisu prijavljivala istog dana kada se rode.

Preporučujemo

- Ona je posle revidirala svoj stav i prisetila se da je to bio poslednji dan meseca februara. Ali kako je na selu, dete se rodi pa ga prijave kad stignu, imaju svoje poslove i tako dalje, oni su mene prijavili te godine 1950. godine 1. marta i tako sam ja ubeležen. Ja se predstavljam po zvaničnoj statistici, ali moji veruju mojoj majci - objasnio je Žika Nikolić.

Priseteći se odrastanja, voditelj je ispričao da je do škole pešačio kilometrima, a posebno je zanimljivo što je otkrio da je najradije išao u društvu devojčica.

- A tada u mom detinjstvu je bilo dece koliko hoćete samo osam devojčica sa kojima sam ja voleo da idem u školu i pet šest nas dečaka, njih nisam tretirao. Ja sam u školu išao uglavnom sa devojčicama nekako mi je više prijalo i one su bile i zabavnije i da vam kažem sa ženama je sve jasno u životu ako ste vi iskreni u tom odnosu - kaže sa osmehom Žika.

Do škole je u početku pešačio oko četiri kilometra, dok je od petog do osmog razreda put bio još duži.

- Tako je. To je bila osnovna škola. To je i sada je na granici dva sela Bučija i Jasekovice koje žive i dan danas i tada a i danas žive kao jedno selo i vrlo su složni. Imamo zajedničku školu to je "Carica Milica" u Jasikovici i to je bilo tako oko 4 kilometara i to je bilo onako lepo. Lako smo dotle stizali, a posle, druga četiri razreda od petog do osmog sam išao dosta daleko 7-8 kilometara je bilo u jednom.

Žika je u osnovnu školu krenuo kasnije od svoje generacije, a razlog je, kako kaže, bila procena njegovog oca Mališe.

- Ja sam krenuo u osnovnu školu krenuo sa hendikepom. Moj otac je računao da ja neću biti neki đak, nije ni on bio. I on je računao da... On se posle vadio da mi da da ja malo ojačam. Bio sam slabašan pa da, a dug put do škole, pa je zato mene zadržao tako da nisam krenuo sa svojom generacijom. A ja mislim da je on računao da neću biti nikakav đak i dovoljno je da naučim da pišem, malo se opismenim i da se vratim ja za plug da orem. Ja sam to razumeo, međutim desilo se to da sam ja od početka startovao punim gasom i da sam bio stalno odličan đak - ispričao je Žika.

Za godinu dana dao dve godine

Prekretnica je usledila kada je trebalo da upiše gimnaziju u Vrnjačkoj Banji. Otac se tome protivio, dok ga je majka podržala i dogovorila se sa njim da ode na prijemni ispit.

Žika je na kraju zauzeo treće mesto među 90 primljenih učenika.

- Dođem na prijemni to je bio zaista i to je popularna gimnazija bila u to vrem 90 učenika su primali i kad sam došao da pogledam rezultate prijemnog posle nekoliko dana ja naravno gledam od pozadi, od 90 mesta i sledio sam se živ, dođem do petog četvrtog mesta nigde me nema i ja kažem, viđen sam za Jasikovicu, međutim na trećem mestu, eto mene - istakao je Žika.

Kasnije je u gimnaziji napravio još jedan nesvakidašnji potez. Kada je čuo da je jedan učenik uspeo da završi dva razreda za godinu dana, rešio je da i sam pokuša isto.

- Ali kad sam bio u trećem razredu ja pročitam negde da je neki dečak u Prištini završio dva razreda gimnazije za jednu godinu. I ja odem kod direktora tadašnjeg Stanisavljevića, Rade Stanisavljević koji je bio strah i treba. Bio je jako strog, ali tako pravedan, to se retko u životu sreća. I ja kažem njemu da mi je palo nešto na pamet, ali sam pročitao, nisam došao tek onako, da je da može da se završe dva razreda. Pogledao me ozbiljno i kaže: "Dečko, ja za to ne znam, ali ću proveriti i videćemo se za neki dan". I posle tri dana me zvao i kaže: "U pravu si, može". Tako sam ja vanredno polagao četvrti razred u trećem i ja sam prvo završio četvrti pa treći. Četvrti su mi priznali kad sam završio treći - priča Žika.

Greška na upisu na fakultet

Nakon rano završene srednje škole, usledio je dolazak u Beograd i nesporazum prilikom upisa fakulteta.

- Odlazim u Takovsku, tamo je bila katedra za engleski jezik. Računajući po analogiji sestra već upisala ruski i rusku književnost i tamo postoji početni kurs, dakle nisi morao učiti u srednjoj školi da učiš ruski ali postoji početni kurs i brzo su to ljudi savladali i ja po toj analogiji a imao sam odličan uspeh tad se na fakultetu nisu polagali prijemni i ja odem na engleski, lepo sam društvo našao, zaista sve je to bilo lepo. I jedno mesec dana ja se čudim gde sam zašao. Oni svi pričaju na engleskom. Oni svi to govore odlično. I mene je jedna profesorka pratila malo i posle mesec dana me pita: "Kolega zanimljivo vi ne učestvujete u ovim našim razgovorima", a ja kažem: "Profesorka ja ne znam gde sam došao, ja nisam učio engleski, ja to ne znam, pokušavam da se snađem". A ona kaže meni: "Ma nije to strašno, nema veze, ma izgubićete možda jednu godinu". Kad mi je to rekla, ja sam sledećeg dana bio glavom bez obzira na studentskom trgu kod dekana, da promenim grupu. I uspeo sam promenio sam, ruski jezik i rusku književnost i to je zaista bilo lepo i savršeno. Sve je to išlo ko Bog - prisetio se voditelj.

Još tokom studentskih dana ostvario je veliku želju da stane za katedru, pa je počeo da predaje ruski jezik u Kraljevu.

- U kraljevačkoj medicinskoj školi. Ma to je bila zaista...

Međutim, na diplomskom ispitu kod profesora Milosava Babovića doživeo je neprijatan trenutak. Profesor ga je oborio zbog pitanja o detalju iz "Junaka našeg doba" Mihaila Ljermontova, odnosno o šarama na ćilimu Pečorina.

- Kod njega ja polažem drugi deo diplomskog i sve to bude dosta korektno. Zakačio me tamo, ljuljao me sa nekim pitanjem kakav je bio ćilim Pečorina iz onog junaka našeg doba Ljermontova. Gde te šare, to samo on zna. To niko živi ne zna. Mislim on zna. On je zapamtio te šare. I ja tuc muc tuc muc sa tim šarama vijuge, ovamo, ništa to nisam, šare. Dođem ja i on čita sad ko je prošao. Ja sam pao. Nisam prošao. Došao da uzmem diplomu i ništa. I ja se vraćam u Jasikovicu, autobus mi ne ide ovako točkovi nego se okrenuo, krov mu je dole, ide po asfaltu, ne znam gde sam. I ja dođem kući, tako sam bio... I odlučim da ne uzmem knjigu tog leta u septembru me čeka ponovni taj ispit ali nisam hteo da pipnem ništa šta bude neka bude - ispričao je Žika i otkrio razgovor sa profesorom nakon što je u septembru položio:

- I jednom smo posle ja i profesor Babović onako pričali. Nije bilo s njim baš onako, ali pozovao me jednom: "Mladiću dođi nešto da pričamo". I kaže on meni ovako: "Nadam se da nisi ljut što sam te oborio", pa ja kažem: "Šta šta da se ljutim". Mislim to je šta je tu. On kaže: "Testirao sam vas i drago mi je da ste položili taj test. Lako je trčati kad nema prepreka, ali je važno kad padneš da ustaneš. Drugi ovaj ispit je bio onako pro forme. Na prvom je bilo to skoro odlično". Ali to je velika škola. Ja sam to praktikovao u životu, ne smeš, nije jedna situacija, ti digneš ruke od nečega, moraš biti uporan - zaključio je Žika u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".

(Telegraf.rs)