"Otac je ubijen, za majku nisam znao do 10. godine" Život Emira Brunčevića je za film: "Sve bih dao da je tu"

Emir Brunčević je u svojoj emotivnoj ispovesti koju je dao nakon promocije albuma prvenca - "Megdan", pričao i o gubitku oca sa pet godina, o mami za koju nije znao da postoji, ali i o kokainu koji je probao i o zatvorskim danima, koji su ga ojačali. Upravo je u zatvoru sanjao oca koji ga je u snu zamolio da se više ne drogira.

Popularni Brunčević objavio je 5. oktobra album "Megdan", istu noć imao je i gala promociju, i kaže da je srećan kako je sve proteklo.

Preporučujemo

- Još sam pod utiskom, bilo mi je prelepo. Nisam se ni naspavao. Sad ću da krenem da se zahvalim svima pojedinačno, od srca, jer stvarno mi je bilo prelepo sinoć. To je moj prvi album i, i da ti se odazovu tako velike zvezde,malo sam imao tremu, ali u suštini, bilo je prelepo - kaže Emir Brunčević.

Ko vas je iznenadio dolaskom, a ko se nije pojavio a očekivali ste ga?

- Pa, iskreno, najviše sam se obradovao Ceci, Dari, Viki, Osmanu, Rasimu.. Na primer, Halid Muslimović je trebalo da dođe, i Sloba Radanović, ali nisu mogli. To su moji drugari privatno, ali nisu mogli jer su radili. I oprošteno im je sve, nema ljutnje.

Takmčili ste se u Pinkovim zvezdama i Zvezdama Granda. Koliko su bitna ta takmičenja za jednog pevača?

- Da nisu bitna - bitna su, ali ima mnogo pevača koji su se takmičili i bili drugi, treći, ali ništa nisu napravili. Jednostavno, moraš posle toga da kreneš nekim putem, jer bez menadžera, bez novinara, ne možeš ništa da uspeš. Bez pravih ljudi oko sebe. Tako da, ja sam pronašao pravog menadžera, prave ljude, pravi tim, i hvala Bogu, uspeo sam.

A koliko ste ponosni na sebe?

- Od 1 do 10? 10. Sad sam trenutno ponosan na sebe. Nekad nisam bio, ali. ..

U životu ste imali dosta borbi i padova. Da li je namerno taj naziv "Megdan" za album?

- Pa, reč megdan, kao što si rekao, je borba. Pobeda, izađeš na megdan. Ja sam se borio i sam sebe sam pobedio. I baš sam zahtevao da mi se album zove "Megdan". Imao sam i uspona i padova, i da ne ponavljam istu priču, bilo je katastrofa, ali hvala Bogu, sad je sve okej.

Govoriti iskreno o nekim stvarima je dobro, dajete primer. Koliko vam je nedostajao sinoć otac? On bi verovatno bio ponosan, jel' tako?

- Sve bih na svetu dao da mi je otac tu, da vidi to, ali imam tu strica koji mi menja oca. Život je takav, šta da radim, sudbina je bila takva. Ja sam ponosan što mi je otac bio takav kakav jeste. I ako ga nemam, ponosan sam na njega.

Rano ste ga izgubili?

- Da, imao sam 5 godina.

To je verovatno ostavilo ožiljak na srcu...

- Kako da ne. Ostao sam bez majke godinu dana kasnije... Majka se razvela od oca i udala se. Imam kontakt s majkom, viđam je, sve okej, ali bez oca sam ostao sa 5 godina. Život ide dalje, šta da radim, sudbina je takva bila. Teško mi je bilo.

Izgubili ste ga na tragičan način.

-Da, ubili su ga 1993. I, kažem, za strica mog koji je osvetio mog oca 1997. Sudbina je bila takva ne ponovilo se nikom.

Bili ste tada dete. No, da li vam se nekada te slike vraćaju?

- Pa, normalno da mi se vraćaju slike. Ja sve pamtim šta je bilo kroz detinjstvo. Sad, šta je bilo pre 2 dana, ne mogu da zapamtim. A kao dete, svega se sećam.

Tih momenata?

- Pa, sad da pamtim oca konstantno da je bio sa mnom, ne, ali možda par slučajeva. Kad sam bio mali, kad me je vozio auto, kupovao sladoled i to, se sećam. Kad ga hapsila policija i te stvari. Ovako nešto, sad, da se previše sećam, ne.

Kažete da ga je stric zamenio?

- Da, imam ja tu dva strica koji su me odgajali, gledali su me, iskreno, bolje nego svoju decu. I zahvalan sam im do groba. Tako da, nikakvu muku nisam video dok sam bio dete, da sam, da nešto mi je nedostajalo. Jedino otac i majka. A tako da nešto nisam imao, uvek sam imao prvo ja, pa ostala deca.

Počeli ste rano da pevate.

- Ja sam pevao u kafanu 15, 20 godina. Svaki pevač mora da prođe kroz kafanu. Ja sam radio, počeo sam u Novom Pazaru da pevam, pa iz Pazara u Istanbul, pa iz Istanbula 5 godina radio u Podgorici, pa iz Podgorice u Sarajevo, pa iz Sarajeva u Frankfurt, Berlin, pa opet u Novom Pazaru. Ja sam uvek radio mnogo dobro, samo što nisam bio poznat u javnosti. Igrom slučajeva, došao sam do kontakta gde me je pozvao moj sadašnji menadžer. Dogovorio se, potpisao ugovor, i hvala Bogu, i zahvalan sam mu na tome.

Tamo ste dosta radili.

- Godinama sam pevao. Naši klubovi, Offenbach, Frankfurt, Berlin, Manhajm. I noćni provodi, noćni izlasci, noćni život, alkohol, svega. Katastrofa. Otme se čovek kontroli.

Da li se kajete zbog toga?

- Pa, ne kajem se. Verovatno da nisam tad, verovatno bih sad, pošto sam malo postao poznat. Kažu zvezda. Kod mene zvezda ne postoje, samo na nebu. Svi smo mi isti ljudi.

Ponelo vas je, pa ste koristili i kokain?

- Pa, brate sve sam probao. Kokain, alkohol, to je ništa. To je nešto najgore u životu što mora čovek da proba. Ali okružen si kafanama, takvim ljudima koji su oko tebe, i izmakneš kontroli. Ali hvala Bogu, ja sam to na vreme video i rekao: nikad više to mi ne pada na pamet. Mislim da mi daš ceo svet, mogu da budem i neko i nešto i niko i ništa, sa tim je završeno. Ko veruje, veruje. Opravdavam se samo Bogu i nikom više na svetu. Samo mogu da posavetujem nekog da je to ništa, da neko, da mu ne pada na pamet. Bolje odmah da skoči s petog sprata na glavu nego da proba kokain i te stvari.

Kako ste uspeli da se izvučete iz toga?

- Igrom slučajeva sam otišao u zatvor. Imao sam neku svađu, nebitno. Otišao sam u zatvor i sanjao sam oca gde me molio da te stvari ne radim. Ustao sam u 1 sat, i rekao: dragi Bože, daj mi samo u životu samo još jednu šansu, i nikad više neću otići u kazino i neću probati kokain. I evo 4 godine, hvala Bogu, uopšte mi ne pada na pamet, kao da ne postoji to u životu.

Koliko vas je promenilo to zatvorsko iskustvo?

- Odjednom imaš sve. Telefone, kafane, muziku, društvo. Odjedanput ti se gasi, zatvaraju tu sobu. Nikad, kad gore mi nije bilo. Najgore mi je bilo kad dođe 1, nikad da dođe pola 2 da padne ona kazaljka. A dok se popne do 2, još veća muka. Naučiš za mesec što ovamo nisam mogao da naučim za 20 godina.

Zatvor nije baš idealno mesto. Da li ste imali problema?

-Ne, ja sam bio sam u sobi, ali kad izađeš u šetnju tih sat vremena, uvek ima naših Jugovića. Upoznaš se odmah: daj Emire, pevaj nam nešto.

A jeste li stekli prijateljstva?

- Pa, imam, tu sam upoznao par prijatelja. I pre sam ih znao, ali tamo smo se sreli, dočekali me i dali mi cigare i da jedem i da pijem. Kao zatvor. Tu od neprijatelja praviš prijatelje. Ali meni nije bilo teško sad, da si imao problema i to, ne. Ja sam bio kratko. Da nisam bio u zatvoru, ne bih sad sedeo ovde pored tebe.

Koliko je žena stub porodice?

- Pa, žena je glavna što se tiče kuće. Da vaspita decu, da spremi za školu, spremi da se jede, da se opegla. Bez žene ništa ne možeš da uradiš.

Šta učite decu?

-Da uče školu. Iskreno, prošli put sam se malo zezao da ne idu u školu. Škola, što manje drugova, muzika. Mislim, možda bude, ne biće talenat, nikad mu ne bih dao da peva. Jer ovo je mnogo težak posao.

Koliko ste stanova prokockali?

- Stanova? Ma, to je išlo za noć. Ja sad kad pričam, posle me nerviraju komentari, kaže: neko napiše, na primer, laže. Znaju to moji Novopazarci, dobro što sam ja radio. To je išlo za noć. I stan. Ali uvek sam imao neke pare, odakle je to meni bilo, uzmi, dadni, vrati, zaduži se.

Jesu vas ganjali?

- Ne. Nema ko da me ganja. Zašto da me ganja?

Možda si pod kamatom uzimao.

- Nisam bio nikad pod kamatom. Kod nas je kamata haram. Ali bih uzeo, na primer, kod tebe 50. 000, da ti vratim prvog. Ja bih ti uvek vratio prvog. Ali se možda zadužim kod njega. I tako taj jedan krug.

Sada ste ponosni kako zarađujete?

- Pa, naravno, to je sve.

Reci mi, da li ima nastupa? Mnogi se žale za nastupe. Mnogi kažu kao: nije kao što je nekad bilo, manje se zarađuje, manje nastupa ima.

- Ja iskreno nisam osetio. Ja radim i privatna veselja i klubove po Evropi, Bosnu radim. I iskreno, samo nek potraje ovako. Što se mene tiče, sad, sve što ti je suđeno i zapisano, mene je možda zapisano sad da ću da zaradim 1. 000 evra ovaj mesec.

Kažete da te mnogo naučili iz tog perioda koji ti je bio težak, odrastanje bez oca i kada majka nije bila tu. Sad imate dobar odnos sa njom, je l' da?

- Ja sam do 13. godine odrastao sa tetkom, sa stričevima i sa nanom. Tako da ja u momentu nekom nisam ni znao ko mi je mama. Do možda 10, 11 godine, dok sam shvatio, kad su me vodili da je vidim, i ona dolazila da me viđa. Tad sam shvatio da mi je ona majka, i tako vremenom. Sad je sve okej. Dobro, ja razumem i nju, ona je bila mlada, tad nije bilo telefona, drugačija vremena bila. Ona je htela da me uzme, ali oni nisu, stričevi nisu bili za to da ja idem, pošto je ona mlada i tako je.

(Telegraf.rs/Blic)