Umrla Alis Monro

Foto: Profimedia/Shutterstock Editorial/Canadian Press

Kanadska spisateljica kratkih priča i dobitnica Nobelove nagrade za književnost Alis Monro, koja je više od 60 godina sagledavala svakodnevni život kroz prizmu kratke fikcije, umrla je u 92. godini u domu za stare u Ontariju. Bolovala je od demencije više od jedne decenije, navodi Gardijan.

Sintija Ozik nazvala je „kanadskim Čehovom“. Delo Alis Monro zasnovano je na oblicima i temama koje književni mejnstrim tradicionalno zanemaruje.

Preporučujemo

Tek kasnije u životu, reputacija Monro je počela da raste, njene potcenjene priče o naizgled običnim ljudima u nedramatičnom malom gradu u Kanadi prikupile su niz međunarodnih nagrada koje su uključivale i Nobelovu nagradu za književnost 2013. godine.

Margaret Atvud ju je jednom nazvala "jednom od glavnih pisaca engleske fikcije našeg vremena". Za Salmana Ruždija je bila "majstor forme", dok je Džonatan Franzen jednom napisao: "Monro je jedan od nekolicine pisaca, nekih živih, najviše mrtvih, koje imam na umu kada kažem da je fikcija moja religija".

Rođena 1931. godine u porodici farmera koji se bavio živinom izvan Vingama u Ontariju, u porodici koja se borila da preživi Veliku depresiju. Monro je otišla na univerzitet sa stipendijom i studirala dve godine pre nego što se preselila u Vankuver sa svojim prvim mužem Džejmsom Monroom 1951. Opisujući sebe kao „domaćicu B-minus” tokom tog perioda – morala je da traži od muža novac da kupi namirnice – Monro je počela da piše kad god bi njene ćerke spavale, pisala je kratke forme jer je bilo previše teško da se koncentriše. tokom dužeg perioda.

Njene priče počeli su da objavljuju u časopisima kao što su "Tamarack Reviev", "Montrealer" i "Canadian Forum", postepeno prikupljajući dovoljno za zbirku koja se pojavila 1968. Njujork tajms je pozdravio kao dokaz da je kratka priča "živa i zdrava u Kanadi“, "Dance of the happy shades" je pohvaljen zbog "saosećajne vibracije sa farmerima i građanima koji tamo žive“, kao i za "osvežavajuću strategiju“ Alis Monro koja pruža više pitanja nego odgovora.

Monro je počela da se koncentriše na pisanje romana, ali je to išlo teško jer, kako je kasnije priznala, "u njemu nije bilo života. Nije imalo udarac. Nešto u tome je bilo mlohavo.” Roman je podelila u zbirku povezanih priča, "Životi devojaka i žena", koja je objavljena 1971. godine i ponudila je portret umetnika kao mlade devojke dok njen narator, Del, odrasta i počinje da piše u malom gradu Ontarija. Roman je poslužio gotovo kao manifest za njeno sopstveno delo: Del napušta gotički roman na kojem je radila i okreće se „tupim, jednostavnim, neverovatnim, nedokučivim” životima oko sebe u "Jubileju", opisujući „svaku poslednju stvar, svaki sloj govor i misao, udar svetlosti na koru ili zidove, svaki miris, rupu, bol, pukotinu, zabludu, držane mirno i držane zajedno – blistavi, večni.”

Sedamdesete su bile decenija transformacije za Alis Monro: vratila se u Vingam nakon što se njen prvi brak raspao 1973. godine, ponovo se udala 1976. i dala je svoju prvu priču objavljenu u Njujorkeru 1977. – "Royal beatings", priču zasnovanu na kaznama koje je dobijala od oca kao dete. Ona je takođe bila objavljena u časopisima kao što su "Paris Review" i "Atlantic Monthly".

Uprkos ponovljenim pokušajima, roman nikada nije nastao. "Između svake knjige“, ​​rekla je, razmišljam, pa, sada je vreme da pređemo na ozbiljne stvari... Ne funkcioniše".

Njena težnja za autentičnošću pretvorila ju je u hroničara seksualne politike bez premca, zaljubljivanja, prevare i želje. Za Margaret Atvud, „malo pisaca je istraživalo takve procese temeljnije i nemilosrdnije“ od Monro: "Ruke, stolice, pogledi – sve su to deo zamršene unutrašnje mape posute bodljikavom žicom i zamkama, i tajnim stazama kroz žbunje".

Njena reputacija je nastavila da raste kako su njene priče rasle u obimu i složenosti. "Who do you think you are?" bio je u užem izboru za nagradu "Man Booker" 1980. godine, a Gilerova nagrada je usledila dva puta, jednom 1998. za "The love of a good woman" i ponovo 2004. za "Runaway". Dobitnica je međunarodne nagrade "Man Booker" 2009. i Nobelove nagrade za književnost 2013. godine.

Operacija na otvorenom srcu 2001. donela je sa sobom povećanu percepciju sopstvene smrtnosti, pa je i njeno pisanje sve bliže temama oko bolesti i sećanja. Priču o liku sa dijagnozom raka objavljenu u Njujorkeru 2008. godine, "Free Radicals", pratilo je godinu dana kasnije priznanje da je i sama imala rak. Poslednja zbirka priča, "Dragi život" iz 2012, uključivala je četiri autobiografska dela koja je autorka nazvala "prvim i poslednjim – i najbližim – stvarima koje imam da kažem o svom životu".

Govoreći za Gardijan 2013. godine, Monro je objasnila da je ona "pisala lične priče celog života“.

"Nadam se da su dobro štivo“, rekla je. "Nadam se da će pokrenuti ljude. Kada volim priču, to je zato što ona radi nešto, poput udarca pravo u grudi".

(Telegraf.rs)