16.maj je zlatnim slovima upisan u svetski kalendar otpora: Kako su Romi u Aušvicu ustali protiv svoje sudbine

U noći između 15. i 16. maja 1944. godine, u jednom od najmračnijih poglavlja ljudske istorije, dogodio se događaj koji je zlatnim slovima upisan u svetski kalendar otpora: Romi su u nacističkom logoru Auschwitz-Birkenau ustali protiv svoje sudbine. Ovako svoje potresno pismo počinje Milorad Popović, novinar, sportista i zaljubljenik u istoriju, ali pre svega, Rom koji veruje u svoj narod. Prenosimo ga u celosti:

"Ogoljeni do kosti, izgladneli, ali puni prkosa, stotine muškaraca, žena i dece stali su rame uz rame, bez oružja osim dostojanstva i snage zajedništva, i rekli: "Dosta!". Nisu svi preživeli. Mnogi su platili glavom. Ali ono što su ostavili nije samo uspomena. To je zavet. To je srce našeg identiteta. To je primer da nismo samo narod koji je bio progonjen već narod koji zna da kaže "NE" ropstvu, bilo fizičkom, bilo duhovnom. Danas, 16. maja, sećamo se tog otpora.

Preporučujemo

Sećamo se da nismo bili samo žrtve, nego borci. Ali, danas više ne marširamo protiv nacista. Danas marširamo protiv nevidljivih neprijatelja: nepravde, apatije, zaborava i nažalost, izdaje iznutra. Gde smo sada? Od tada do danas prošlo je više od 80 godina. Naša sloboda više nije vezana za bodljikave žice i barake. Danas su barake često u našim glavama. Danas naši ljudi, obrazovani, puni potencijala, zaboravljaju ko su čim uzmu diplomu. Danas se stidimo jezika svojih majki. Danas u školama učimo tuđe jezike, dok romski izumire u tišini. Danas, u vreme digitalnog doba, najviše klikova imaju oni koji ne znaju ko su, a oni koji žele da čuvaju tradiciju, ćute jer ne znaju kako da je prenesu. Da budem brutalno iskren, danas nam često više štete nanose neki naši "predstavnici" nego spoljašnji sistem.

Oni koji su dobili priliku da budu glas naroda, često su postali njegov štit od istine. Iza zatvorenih vrata odlučuje se o sudbini romske dece bez da iko pita njihove roditelje. Organizuju se projekti, seminari, putovanja, a naša realnost ostaje ista. Siromaštvo. Isključenost. Getoizacija. A šta mi radimo? Ćutimo. Ili se delimo na klanove, dijalekte, regione. Dok se "pametnjakovići" nadmeću ko će pre da "standardizuje" romski jezik, mi taj jezik svakim danom gubimo.

Nove reči, nova slova, novi pravopis, ali bez naroda koji ih koristi. Jer običan Rom više ne razume ni "svoj" jezik. Jer mladi, kad odu u grad, kad upišu fakultet, često više nikada ne progovore romski. Zaboravljamo da nas je jezik sačuvao u logorima. Da su pesme, priče i bajke našeg naroda bile jedino što je majka mogla dati detetu dok su oko njih padale bombe. Ali i vekovno očuvanje nakon programa i stradanja. Gde želimo da budemo? Želimo da budemo slobodni. Ali ne slobodni samo od spoljnog ugnjetavanja, već i od unutrašnje korupcije, nesloge i površnosti. Želimo da budemo jedinstveni, ne isti. Romski jezik može imati više dijalekata, ali mora imati jedno srce. Jedan duh. Jezik se ne sme pisati iz fotelje, već iz života. Iz razgovora sa bakama, iz logoraških pesama, iz čergi i iz priča pored vatre. Ako standardizacija znači gubitak duše, onda nam ona ne treba.

Želimo da imamo obrazovane Rome ali ne Rome koji se stide da kažu kako se zovu. Želimo doktore, pravnike, programere, sportiste, koji će na konferencijama reći ponosno: Ja sam Rom.Želimo predstavnike koji ne koriste svoj narod kao paravan za sopstvene privilegije, već koji će narod gledati u oči kad obećaju nešto. Želimo kulturu koja nije samo folklor za festivale, nego svakodnevna praksa. Da znamo gde smo rođeni, ko su nam preci, kako se zove pesma koju je baba pevala kad se dete rađalo. Romsko jedinstvo nije san – to je obaveza!

Danas, više nego ikada, moramo gledati u budućnost sa jasnoćom. Ne kao žrtve. Ne kao projekat. Već kao narod sa istorijom, identitetom i potencijalom. Ako ne budemo sami poštovali svoj jezik, neće ga poštovati niko. Ako ne budemo branili svoju kulturu, biće zamenjena kopijama. Ako ne budemo izneli svoje slabosti u javnost, neko će ih koristiti protiv nas. 16. maj nije samo dan otpora. To je dan kada moramo da se pogledamo u ogledalo. Da pitamo: Da li su naši preci ginuli da bi danas ćutali?Ako je odgovor ne, onda je vreme da ustanemo. Da dignemo zastavu, ne samo na slikama, nego u svakodnevnom životu. Zato, dragi moji, neka ovaj dan bude početak nove borbe. Borbe za jedinstvo. Za istinu. Za jezik. Za identitet. Za decu koja dolaze. Da ih učimo ne samo da budu uspešni, nego da znaju ko su i odakle su. Romski otpor nije završen 1944. godine. On se danas vodi na frontu svakodnevnog života.

Opre Roma!

Vaš Milorad Popović"

(Telegraf.rs)