"Guram je gde god mogu": Španac Migel Haramiljo o omiljenoj srpskoj reči, srpskim šalama, padežima...

Veliki stand-up festival, pod nazivom "Skup", nas očekuje u beogradskoj mts Dvorani ovog vikenda (13. i 14. decembra). Deo ovog događaja biće i Migel Haramiljo, koji če pokazati svoje umeće, i, nadamo se, mnoge nasmejati do suza.

Ovaj srpski zet, koji dolazi iz Španije, je u intervjuu za Telegraf.rs govorio o svom životu u Srbiji, stand-up komediji, srpskom jeziku, srpskim šalama, "cancel" kulturi, kao i o drugim stvarima.

Preporučujemo

• Šta nam pripremaš za 13. i 14. decembar?

Migel Haramiljo: To će da bude jedna velika žurka komedija, jedan festival komedije gde svi mogu da dođu da se smeju. S obzirom na to da svi imamo različite ukuse i da neko voli ovakvu, a neko onakvu komediju, mi smo pripremili jedan „švedski sto“ od komedije, pa neka svako uzme šta mu se sviđa. A znamo kako se Španci i Srbi ponašaju kad je švedski sto u pitanju - verovatno će pokušavati da uzmu što više i da ponesu kući. Možda neko ponese i nekog komičara kući u plastičnoj kutijici za posle.

• Koje su tvoje omiljene teme za pripremu stand-up nastupa?

Migel Haramiljo: Meni je život generalno omiljena tema, odnosno ljudska suština. Svi smo mi ljudi isti, i ovde i na Antarktiku. Gde god da se nalazi, čovek se nervira, svađa i raduje zbog istih stvari, sve je potpuno isto. Druga omiljena tema mi je jezik. Mnogo volim da ga „prevrćem“ dokle god može. U glavi mi je 24/7 - čim čujem neku reč, odmah pokušavam da izmislim drugu koja ima sličan zvuk ili je slična. Dosta fora i igre reči su mi tako nastale. Na primer, od pesme Halida Bešlića „Ko bi rek'o čuda da se dese“ nastala je fora sa Kobijem Brajantom. To je postala jedna, kako ja kažem, mnogo glupa fora, ali je jako draga mojoj publici, jer takve fore mogu da se naprave samo ovde na Balkanu. Tako da, jezik i život su po meni najzanimljivije stvari.

• Kako si naučio srpski jezik?

Migel Haramiljo: Naučio sam uz pomoć svoje žene, koja me je naučila i uputila kako i šta treba. Iako volim da učim jezike i pričam ih nekoliko - da ne bih ćutao i bio gladan gde god da odem - ona je bila ključna. Upoznali smo se posle godinu dana mog boravka ovde. Pošto je ona završila medicinu, ja sam naglas čitao njene knjige dok je studirala i to je doprinelo, ali najvažnija je ljubav. Moraš da voliš jezik da bi ga naučio. Postoje ljudi koji su učili nemački u školi, pa ne znaju ni reč, jer im je taj jezik odbojan. Kad voliš jezik, za dva dana ga pričaš.

• Šta ti je bilo najteže u srpskom jeziku i da li imaš neku omiljenu reč?

Migel Haramiljo: Najteži su mi i dan-danas padeži. I izvinjavam se, ali neću da ih naučim. Dokle god se razumemo, to je to, doviđenja. A omiljena srpska reč mi je „pačavra“. Kad sam je čuo, bila mi je mnogo smešna i sada uvek pokušavam da je negde „uguram“. Ljudi koji prate šta radim znaju da tu reč guram gde god mogu. To je jedna od onih reči koje zvuče baš onako kao što i znače.

• Da li imaš neku omiljenu srpsku šalu i koliko su ti bliske srpske šale u odnosu na tvoj španski mentalitet?

Migel Haramiljo: Postoje univerzalne šale i situacije koje imamo svuda, na primer one roditeljske pretnje: „Ja sam te rodila, ja ću te ubiti“ ili „Dok živiš pod mojim krovom...“. Što se tiče mentaliteta i humora, mislim da smo mi Španci, što se tiče humora, mnogo „crnji“ od vas. Vaš crni humor je za mene kao Španca prilično mlak. Mi idemo baš do kraja. Kao primer, vi jedete praseće pečenje, a mi idemo korak napred - toliko da bi Srbin kad bi video rekao: „Joj, ne, ovo je previše, otišli ste daleko“. Generalno, sa humorom se dešava ista stvar – mi idemo dok ne udarimo u zid.

• Da li postoji neka situacija koja ti se desila u životu, a da si od toga napravio stand-up?

Migel Haramiljo: Da, stalno, jer to su moji doživljaji koje, naravno, malo ukrasim za publiku, jer sirova priča ispred publike zahteva kontekst. Jednom, dok smo žena i ja živeli u Pragu, čekali smo policiju da dođe zbog provere za vizu i spajanje porodice. Neko je pokucao, mi smo mislili da su oni, a na vratima su bila dva čoveka. Počeli su da pričaju na španskom i u jednom trenutku pitali: „Šta mislite vi o životu posle smrti?“. Ispostavilo se da su Jehovini svedoci. Bili su potpuno zbunjeni kad smo ih pozvali da uđu, jer su očekivali da ih odbijemo, a mi smo čekali policajce da vide da li imamo dve četkice, da li živimo zajedno i slično. Nisu hteli da popiju ništa, ali je od toga nastala priča.

• Da li postoji neki fazon od tvojih kolega koji ti se posebno dopao?

Migel Haramiljo: Sviđa mi se stil ponavljanja koji ima Branko Krsmanović, kao i igra i pevanje koje radi Neša. Tu je i Jagoda, koja ima muža Španca, pa priča o toj srpsko-španskoj relaciji iz ženske perspektive, što je odličan komplement mom uglu gledanja - kako je Špancu sa Srpkinjom i kako je Srpkinji sa Špancem. Svako od kolega ima nešto posebno, zato i jesu tu gde jesu i zato ih publika voli.

• Da li imaš ambiciju da glumiš u nekom srpskom sitkomu ili da napišeš scenario za komediju?

Migel Haramiljo: Da, apsolutno. Mislim da se od kreativnosti nikad ne može pobeći. Dokle god je sve pošteno, lepo, fino i od koristi za narod, uvek sam otvoren da upadnem negde. Vrata se otvaraju kad-tad, a na meni je da budem „u izlogu“, pa ako nekog zainteresuje, desiće se, nemam sumnje u to.

• Koliko je po tebi humor važan aspekt u životu?

Migel Haramiljo: Mislim da bez humora ljudi ne mogu da žive. Humor je u suštini tragedija plus vreme. Ne postoji nijedna fora ili vic gde se neka osoba nije „povredila“ na neki način. Humor nam pomaže da prebolimo ono što nam se dešava u životu i da pomognemo drugima. Kada ja kao stranac ispričam svoja dešavanja u Srbiji, neko ko prolazi kroz slično u Nemačkoj može to da čuje kao foru i lakše se nosi sa situacijom. To je još jedan način komunikacije i prenošenja mudrosti, ako se tako može reći.

• Koje je tvoje mišljenje o „cancel“ kulturi?

Migel Haramiljo: Mislim da je „cancel“ kultura uvek postojala, samo se pomera u skladu sa „modom“. Ono što je danas zabranjeno, za 10 godina će možda biti dozvoljeno, i obrnuto. Pre nekoliko godina niste smeli da pričate viceve o Izraelu, to je bila „no-go“ zona, a danas se ljudi smeju. Mislim da se na svakih nekoliko godina to menja. To je cikličan proces, bili smo tu, i ponovo ćemo se vratiti. Pravimo se da smo sad najkulturniji ikada, ali za neke druge stvari nismo - na primer, muzika danas nije toliko „kulturna“ kao pre, a neke druge stvari jesu. Ide kao metronom, sa jedne na drugu stranu, ceo život.

• Za kraj, šta je nešto što želiš da ostvariš u životu, neki tvoj cilj?

Migel Haramiljo: Cilj mi je da ono što pričam ostane negde zabeleženo. Nemam potrebu da budem poznat, pogotovo znajući šta to znači u današnje vreme, ali mi je važno da poruka koju želim da dam publici ostane sačuvana. Čak i ako je danas niko ne gleda, možda će je za 10-15 godina neko naći, nasmejati se i biće mu od koristi. Zato se trudim da mi humor bude što više „evergreen“, što je i najteže. Da bude besmrtan, kroz moje reči.

(Telegraf.rs)