Fenomen "Knjiga o Milutinu": Kako je šumadijski seljak nadživeo ideologije i postao savremeni klasik

Iako je prošlo skoro četiri decenije od prvog izdanja kultnog romana Danka Popovića, „Knjiga o Milutinu“ danas živi svoju novu mladost. Fenomen koji je počeo 1985. godine kao književni potres u tadašnjoj Jugoslaviji, danas se nastavlja na sceni Zvezdara teatra, gde glumac Nenad Jezdić u liku Milutina Ostojića iz večeri u veče dočekuje prepune sale.

Šta je to u ispovesti jednog šumadijskog seljaka što i danas, u potpuno drugom veku i sistemu, nagoni ljude da karte za predstavu razgrabe za manje od deset minuta?

Preporučujemo

O fenomenu "Knjiga o Milutinu" bavila se ekipa emisije "Oko magazin", koja je juče, u četvrtak 29. januara prikazana na Prvom programu RTS-a.

Više od bestselera - društveni fenomen

Kada se „Knjiga o Milutinu“ pojavila sredinom osamdesetih, niko nije mogao da predvidi da će tiraž premašiti pola miliona primeraka. Roman je bio više od književnosti; bio je to krik prećutane istorije.

Književna kritičarka dr Vesna Trijić ističe da ovo delo prevazilazi okvire običnog romana:

„To nije samo knjiga, to nije samo roman, to je stvarno jedan kulturni i društveni fenomen. Danko Popović je uspeo umetnički da transformiše određene bitne momente srpskog nacionalnog samorazumevanja, a u skladu sa nekim epohalnim kretanjima. Kako do toga u književnosti dolazi, to uvek bar jednim delom ostaje tajna.“

Sličnog je mišljenja i istoričar dr Nemanja Dević, koji knjigu vidi kao važan deo ličnog i kolektivnog iskustva:

„Ja moram pre svega da istaknem jedno svoje lično iskustvo i lični odnos prema 'Knjizi o Milutinu', koja zapravo spada u štivo koje je možda najvažnije književno delo koje smo mi spoznavali još u srednjoj školi.“

Rušenje tabua o Prvom svetskom ratu

Jedan od ključnih razloga popularnosti Milutina bila je činjenica da je on progovorio o onome o čemu se u socijalističkoj Jugoslaviji decenijama ćutalo - o sudbini srpskog seljaka i vojnika u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

Akademik i dramski pisac Dušan Kovačević podseća na politički kontekst u kojem je knjiga nastala:

„Priča o Prvom svetskom ratu je bila skrivana za vreme Broza. Pedeset godina se zapravo ništa nije pričalo o Prvom svetskom ratu, a razlog je bio taj što je Broz u taj rat došao kao neprijateljski vojnik. I onda su i naši krili, i svi su krili tu činjenicu. Kad je Danko objavio tu knjigu, to je bilo pod znakom pitanja - da li ta istina treba da se priča i da li ta žrtva od milion stradalih treba da se pominje, jer je tada još uvek bila aktuelna priča o bratstvu i jedinstvu.“

Kovačević dodaje da je snaga lika upravo u njegovoj ljudskosti:

„Mislim da je Milutin dosta kompleksan i baš onako jedan ljudski, čovečji lik, i da se svako u tom njegovom ispovednom monologu prepozna i nalazi deo sebe ili deo svojih predaka.“

Milutin kao „antiheroj“ i glas razuma

Reditelj predstave Egon Savin naglašava da Milutin nije tipičan epski heroj na kakve nas je ideologija navikla, već čovek koji preispituje sam smisao ratovanja.

„On je zapravo taj heroj sa Avalskog tornja, onaj nepoznati na koga se polaže cveće. Ali, Milutin je antiheroj. On je čovek potpuno neobrazovan, a tako inteligentan, koji nosi neki moralni imperativ u sebi, koji prepoznaje dobro i zlo na prvi pogled. On vidi zablude svojih vojskovođa, te promašene bitke u kojima je izgubljeno mnogo ljudi bez većeg razloga.“

Savin veruje da je Milutinova „čista duša“ ono što najviše privlači publiku:

„On je pre svega čovek, ljudsko bice, čista duša. Njemu se ne može desiti takva greška koja se masovno dešavala kroz istoriju. Mi možemo Milutina razumeti i čitati sa raznih strana, ali on pre svega pokušava da osmisli taj apsurd rata.“

Politički potresi i napadi osamdesetih

Iako je 1986. godine dobila nagradu „Isidora Sekulić“, knjiga je naišla na oštre napade dela tadašnje intelektualne i političke elite. Kritičari poput Igora Mandića i Velimira Viskovića nazivali su je „prizemnom žalopojkom“ i „opasnim štivom“.

Vesna Trijić objašnjava tadašnju atmosferu:

„Bilo je mišljenja da je do njene popularnosti delom došlo i zbog političkih osuda kojima je bio izložen Danko Popović. Te osude i napadi su bili kontraproduktivni. Postojao je trend koji je sugerisao da srpski čitalac koji je obrazovan i koji drži do sebe neće dozvoliti sebi da mu se dopadne 'Knjiga o Milutinu', nego će se od nje distancirati kao od politički nazadne tvorevine.“

Sin pisca, Živomir Popović, priseća se kako je njegov otac gledao na te napade:

„Čini se kao da je Milutina iznedrio sam duh vremena. Jedna potiskivana istorijska istina tražila je svog junaka kroz koga će progovoriti na najubedljiviji način. Oca ti napadi nisu previše zabrinjavali; to je bilo vreme čestih političkih procesa, ali to je već bila sila koja je posustajala i nije mogla mnogo da ga uplaši.“

Sam Danko Popović je u arhivskom snimku iz 1986. godine skromno priznao:

„Iznenadila me je sudbina ove knjige. Nisam očekivao da će se ovoliko čitati i da će tako da prodre među čitaoce, da se oni identifikuju sa Milutinom. Želeo sam da oživim jednog zdravog predstavnika svoga naroda koji se razlikuje od interpretacija seljaka kakve smo imali u raznim programima gde su im se podsmevali i svodili ih na budale.“

Zašto nam je Milutin potreban i danas?

U svetu koji se ponovo suočava sa globalnim sukobima, Milutinova antiratna poruka odzvanja snažnije nego ikad. Nemanja Dević smatra da je Milutin „arhetip Šumadinca“ koji, iako pobeđuje u ratu, doživljava poraz u miru, gubeći sina na Sremskom frontu i završavajući u komunističkom zatvoru.

Dušan Kovačević povlači paralelu sa današnjim vremenom:

„Interesovanje za Milutina je danas dvojako. Prvo je tumačenje istorije iz današnjeg ugla, kada je ta priča oslobođena političkog pritiska. Drugo, Milutin je antiratna drama. Mi smo sad opet usred velikog rata, slično kao 1914. ili 1939. godine. Svaki dan smo bombardovani strašnim vestima o mogućnosti početka Trećeg svetskog rata, koji bi verovatno bio i poslednji. Milutin nas podseća na cenu tih sukoba.“

Iako nije deo obavezne lektire u Srbiji (dok u Republici Srpskoj jeste), Milutin Ostojić je kroz Nenada Jezdića postao „živa lektira“. On ostaje podsetnik da, kako kaže Milutin, „nijedna medicina ne može isceliti kuću i dušu ako se one izvidaju“ u besmislenim ratovima.

Kao što je pisala splitska „Slobodna Dalmacija“ još 1986. godine: „Ove godine sve žene nose plave detalje, a svi muškarci – 'Knjigu o Milutinu'“. Danas, čini se, Milutina nose svi oni koji u vremenu buke traže trunčicu ljudske istine i zdravog razuma.

(Telegraf.rs/izvor: RTS/Emisija "Magazin Oko")