• 4

Naš ikonopisac otkriva gde je granica između umetnosti i senzacije: "Biti vulgaran, to je baš lako"

Umetnost podrazumeva slobodu inovaciju, ali joj prethodi učenje, savladavanje veština i spoznaja nasleđa velikih stvaralaca iz prošlosti

  • 4

U vremenu kada masi pažnju skreću skandalozni i šokantni snimci na malim ekranima, kada se pobuđuju najniže strasti, a svet deli na idole i demone, dok seks, hrana i novac postaju opsesija, malo je mesta ostavljeno pravim umetnicima - slikarima, vajarima koji ne žele da se trkaju pošto-poto za sekund pažnje, jedan lajk više ili instagram stori.

Šta danas rade umetnici koji žele da ovekoveče neku višu vrednost, onu koja nadilazi suludu trku ispred kamera mobilnih telefona, stvaraoci koji još mogu da kroz svoj tanani stil dopru do naših srca, nateraju nas da se zaista zapitamo o najtežim pitanjima, da umirimo nabujale strasti?

Ne, nisu nestali, samo su se "sakrili". Jedan od njih, mladi slikar Bojan Jurišić, ne silazi sa skela srpskih crkava, a njegov rad katkad možete videti i u čuvenom Politikinom zabavniku. Možda će jednog dana njegovi crteži oživeti i u nekom stripu koji će se na mala vrata vratiti u dečačke džepove.

Za njega nema dileme, zna se, kaže, šta je umetnost, a šta provokacija. Možda ovo drugo zaista privlači pažnju, nosi neku poruku i podilazi našim strastima, ali...

- Nisam sklon da kategorišem kao visoku umetnost onu koja pretenduje da bude senzacionalistička po svaku cenu, intrigantna šokantna, konzumentska i po svaku cenu propagandna. Tu mi se čini da nedostaju najviše vrednosti, a to je neka umetnička etika. Biti vulgaran, to je baš lako. Biti na taj način dostupan prosečnom ili visokoobrazovanom čoveku je baš lako, a monogo teže je podsetiti čoveka na to što zaista jeste, probuditi neke prave vrednosti u njemu, podstaći na neka prava razmišljanja koja u ovom vremenu oskudevaju - priča Jurišić.

Bojan Jurišić

Foto: Mateja Beljan

Završio je osnovne i master studije na Akademiji SPC za umetnost i konzervaciju. Ali, to nije monah bez odore, čovek zatvorenog uma s kojim ne možete da razgovarate o temama koje nadilaze svete knjige. Naprotiv, svaka reč koju je izgovorio podstiče na nova razmišljanja, sve šira i šira.

Miris tamjana i pogled uprt u Isusove oči dok se poje duhovna muzika nije ono što je za (svakog) savremenog čoveka sinonim za put u duhovnost. Tačno je, ipak, da je crkveno slikarstvo bilo vrhunac umetnosti u srednjem veku, a da je naše, vizantijsko slikarstvo, tada dostiglo i vrhunac svetskih razmera. Umetnost je, kasnije, probijala granice, poigravala se s telom, sa smislom, sa svetom oko nas, i slikarstvo i književnost zavirili su u najtamnije kutke ljudskog uma, menjali kontekst u kojem su vekovima svrstavani tabui, ispitujući i moralna načela.

Danas, sve se ubrzalo, tehnologija je postala medijum jači od četkice i štampane reči, pa je normalno da se javljaju i neki pravci koji nas na drugačiji način vode ka preispitivanju, što ponekad podrazumeva i (pre)veliku slobodu, koja dovodi i do preterivanja u svojoj vulgarnosti. I to možda nije za osudu, ali to nije umetnost, priča Bojan.

Bojan Jurišić

Foto: Mateja Beljan

- Jedno je da mi, možda, u traženju "hleba i igara" ponekad podlegnemo egzotici koju nameće to što je intrigantno, to što na neki način i privlači i podstiče možda i neke niže, da ne kažem animalne porive. To može biti podvedeno pod zabavu ili eksperiment, perfofrmans, instalaciju... Ali je nepravda da one delatnike koji nisu za života rešavali da svetinu umetnosti izobraze na taj način, prosto degradiramo. Moramo napraviti distancu, biti pošteni i reći da smo vođeni nekim drugim porivima rešili da ostavimo po strani neke najviše vrednosti umetnosti i da smo podlegli nekom konzumerskom pristupu - priča Jurišić.

Ne potcenjuje, kaže, na primer, rad Endija Vorhola, niti neke druge oblike izražavanja u svetu konzumerizma, ali to, po njemu, nije umetnost već recimo - dobar dizajn. Nije, priča Bojan, tek tako obilata teorija umetnosti, akademsko učenje, to što su se umetnici iz prošlosti truduli da nam ostave nešto kao tradiciju, nasleđe, temelj na kojem ćemo graditi nešto dalje od njih.

Prava ikona nastaje iz slobode

Kada je u pitanju ikonopisanje, umetnička sloboda je možda i poslednje na šta biste pomislili. Ta sveta dela moraju, valjda, biti izrađena po strogim pravilima koje nam nameće tradicija? Nije tako. Kako otkriva Bojan, ne postoji pravilo kojim mora da se rukovodi onaj ko ikonu oslikava.

Ona mora da bude prijemčiva, umetnički lepa, slikana uz punu slobodu umetnika. Kada je vernik pogleda, on se kroz nju povezuje sa Bogom i stoga ona mora da mu bude bliska.

- Kada smo radili ikone po Slavoniji, ljudi su nam govorili "Samo nemojte one vizantijske, mi to ne razumemo". Oni su navikli na barokne ikone, ali, zapravo, umetnik je taj koji nekom pravcu dodaje nešto svoje i da gradi sopstveni stil. Ikonu, kao duboko uspešan odnos pomstarača prema delu ne možemo podrediti jednom opštem stilu. Ikona ostaje ikona koliko uspešno odražava božansku prirodu odnosa i pobuđuje duhovnost posmatraču - priča Jurišić.

Bojan Jurišić

Foto: Privatna arhiva

Srpski vizantijski stil je u jednom trenutku zasigurno mogao da se svrsta u vrh svetske umetnosti, ali je šteta ne napraviti korak dalje, pa na temelju toga dostići i novi vrhunac.

- Neki ljudi jednostavno reprodukuju ikone Ali, nijedan od stilova prisutnih u umetnosti ne bi bio poznat da se služio tim replikantnim metodama, da je bio isključivo kopija, generičko mehaničko nastavljanje, bez kreacije, bez ličnog udela i inspiracije. Ja sam pred sobom imao jedan cilj, a to je da nakon uvida u sve moguće rukpise naše slavne i velike umetničke prošlosti, pre svega tu mislim na obrasce koji su i najvećeg traga ostavili slikarstvo 13, 14, i 15. veka kod nas, tu vizuru malo proširim, da pokušam da odem dalje od svih naših prethodnika i da nekom sintezom savremenijeg pristpa modernijeg slikarstva 19. i 20. veka pokušam da dođem i do nekog ličnijeg autorskog izraza - priča Bojan Jurišić.

Kao svetle primere inovacija u stilu naš sagovornik spominje domete ruskih i rumunskih ikonopisaca, a to je moguće videti ne samo u slikarstvu, već i u arhitekturi pravoslavih hramova u ovim zemljama.

I sve te inovacije jesu korak napred u umetnosti, ali nikad korak nazad u duhovnosti - ono što je dogma i što su osnovni elementi ikonopisanja u službi vere, ostaje nepromenjeno u vremenu.

Video: Pred Aleksandrovim ikonama niko se ne moli. On svojim radom kritikuje ceo sistem

(Mateja Beljan)

Komentari

  • Srba

    Bojane kad spominješ freskopis, jedino se Srbija u determinaciji svetskoj spominje "Srednjovekovno zidno Srpsko slikarstvo" bez Vizantije. Istorija umetnosti Renesansu vezuje za novu modernu umetnost slikanja u perspektivi.

  • Boža zemunac

    Izvanredan teks. Živ bio Bojane i Bog te čuvao.

  • Тодорић

    Добар текст,сјајан рад.Изванредан млади човек.

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima