• 2

Predićeva „Vesela braća, jadna im majka“ kao poetika ravnice: Spasavamo zaborava bisere naše kulture

Uroš Predić je rođen u banatskom selu Orlovatu, u kojem je proveo dobar deo života i kojem se uvek rado vraćao. Na jesen 1887, tokom prvog dužeg boravka u Beogradu, posetio je rodni kraj i tom prilikom izradio ovu sliku. Godinu i nešto kasnije, ponovo u Orlovatu, u krčmi je nabasao na seljake koji su oduševljeno gledali nešto u izdanju novosadskog almanaha „Orao“...

  • 2
Uroš Predić

Uroš Predić / Foto: edukacija.rs

Na desnoj obali Tamiša, nedaleko od Zrenjanina, jugoistočno od tog grada i istočno od Carske bare, nalazi se pitoreskno banatsko selo Orlovat, rodno mesto jednog od naša dva najznačajnija slikara — Uroša Predića (drugi je, dakako, Paja Jovanović, njegov najveći takmac na slikarskom platnu). Predić je na svet došao 7. decembra 1857. godine, kao najmlađi sin popa Petra i popadije Marije, rođene Ilijević, rodom iz tridesetak kilometara udaljene Crepaje, u kojoj je Uroš pohađao nemačku školu, nakon što je u rodnom selu završio osnovnu.

Nakon toga je nastavio dalje ka jugu, gde je u Pančevu pohađao i 1876. završio sedmorazrednu Carsko-kraljevsku višu realku, gimnaziju koja danas nosi njegovo ime, mada joj se među bivšim učenicima nalaze i takve gromade kao što su Laza Kostić i Mihajlo Pupin, koji je, doduše, nije završio, pošto je morao da je napusti da ne bi bio izbačen, nakon što je učestvovao u bakljadi organizovanoj u čast dolaska Svetozara Miletića u Pančevo. Nadareni Predić se potom vratio u Orlovat, ali nakratko; budući da je uspeo da izdejstvuje stipendiju Matice srpske, iste jeseni otisnuo se put „carstvujušče Vijene“ da studira slikarstvo na konzervativnoj Umetničkoj akademiji, koju je završio 1880. u klasi profesora Kristijana Gripenkerla, uglednog austrijskog slikara onoga vremena, koji je na našeg Uroša ostvario presudan uticaj.

Godinu dana pre nego što će diplomirati, primio je Gundelovu nagradu za ulje na platnu po muškom modelu, a nakon toga ostao u prestonici Dunavske monarhije još pet godina, prve dve u privatnom ateljeu svog bivšeg profesora, a potom kao asistent na Akademiji, kada je po uputstvima Gripenkerla i čuvenog arhitekte barona Teofila fon Hanzena (Danca po rođenju ali naturalizovanog Austrijanca) izradio trinaest mitoloških slika za friz zgrade Austrijskog parlamenta, koja je Hanzenovo najčuvenije delo, uz zgradu Bečke filharmonije (poznatiju kao „Muzikferajn“), Atinske akademije, Nacionalne biblioteke Grčke i atinskog Zepiona (pregršt drugih njegovih bisera rasuto je po Beču i Atini).

Konačno, Predić se vratio u rodni kraj 1885. godine; može se pročitati da se tada „vratio u domovinu“, ali je to tehnički potpuno netačno, u pitanju je retroaktivna primena sadašnjih granica na prošlost: Predić svoju tadašnju domovinu, Austrougarsku, za sve to vreme nije napuštao. Već naredne godine došao je kod nas u Beograd, u kojem je proveo tri godine, nakon čega je tri godine živeo na relaciji Novi Sad—Stari Bečej. Ipak, za sve to vreme, neprestano je posećivao Orlovat, u koji se na duži rok vratio 1894. i u njemu ostao sve do 1909, kada se zbog zdravlja preselio u Beograd, u kojem je ostao do svoje smrti 1953. godine.

Vesela braća, Uroš Predić, Slikarstvo, Istorija umetnosti, Srpsko slikarstvo, Banat, Orlovat

„Vesela braća, jadna im majka“, Uroš Predić, 1887. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Narodni muzej/Gmihail/Свифт

Slika „Vesela braća, jadna im majka“, za koju se na internetu može pronaći potpuno opravdana ocena da se radi o delu koje „predstavlja vrhunac poetike banatske ravnice“, nastala je u jesen 1887. godine, dok je slavni slikar bio nastanjen u Beogradu, ali tokom jedne posete rodnom kraju. Autor je namerio da svojim zemljacima pokaže koliko je gadan porok pijančenje, te da ih natera da se promene i okanu takvog načina života. Sam Predić, koji je živeo asketski i kojem je stoga ovo bilo strano i nerazumljivo, o tome je napisao sledeće:

Jesen, žitko blato zagušilo sokake. Svaki dan u ponekoj kući svinjska daća. Celo selo miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da ti po celu noć da treneš. Gledao sam to svaki dan i dozlogrdilo mi. Rekoh sebi: treba na neki način pokazati ovim ljudima u kakvu su nesreću zapali, moralno uticati na njih. I počnem da radim sliku... Mislio sam, napraviću niz sličnih slika i u njima ocrtati sve mane i opačine mojih Vojvođana, pa hajd’ po narodu, da se opameti. Završio sam ’Veselu braću’ i doživeo dan da vidim efekte ove plemenite zamisli. Navraćam, naime, jedne nedelje do orlovatskog krčmara, starog druga i prijatelja, kad oko jednog stola skupio se grdan muški narod. Navalili se nad nešto, gledaju, oči im se ucaklile, usta im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim šta je, kad ono reprodukcija ’Vesele braće’ u poznatom vojvođanskom kalendaru ’Orao’. Gledajući je, moji seljaci se oduševili, klikću od radosti, izopijali se gore nego što sam ih ikad video. ’Gde nas samo, čikane, tako potrefi!’ – pljeskali su me po ramenu...”.

Velika je šteta što je, zbog neuspeha svog nauma da slikarstvom izvrši moralnu revoluciju kod banatskog i opštevojvođanskog življa, odustao od žanrovskih prizora ovog tipa i posvetio se potpuno istorijsko-mitološkoj tematici, portretima i ikonopisu; naravno, stvorio je i tu niz remek-dela bez kojih je danas praktično nezamisliv naš kulturni doživljaj sebe samih („Kosovka devojka“ iz 1919, „Sveti Sava blagosilja Srpčad“ iz 1921, „Hercegovački begunci“ iz 1889, „Uzburkano more“ iz 1910, itd. itd.; portreti kralja Petra, vojvode Mišića, Slobodana Jovanovića, Mihaila Petrovića Alasa, Stojana Novakovića, Jovana Cvijića i mnogih drugih), ali ostaje žal što nije iza sebe ostavio više ovakvih scena iz običnog, svakodnevnog života, naročito banatskog, koji mu je bio tako blizak srcu i koji je stoga najbolje mogao da uhvati.

Vesela braća, Uroš Predić, Slikarstvo, Istorija umetnosti, Srpsko slikarstvo, Banat, Orlovat

„Vesela braća, jadna im majka“, Uroš Predić, 1887, detalj. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Narodni muzej/Gmihail/Свифт

Doduše, od značajnih njegovih ostvarenja imamo i „Siroče na majčinom grobu“ iz 1888, koje takođe spada u žanr-slikarstvo, ali daleko je to od običnog, svakodnevnog prizora koji rasvetljava jedno doba u životu našeg naroda o kojem znamo proporcionalno malo, mada nam je vremenski vrlo blisko, zato što nije bilo više ovakvih dela naših najznačajnijih slikara, i pre svega zato što praktično nismo imali fotografe rade da pređu naše zemlje uzduž i popreko, da ovekoveče ondašnji život i ondašnjeg običnog srpskog čoveka u realnim situacijama, van foto-studija u kojem su svi porodično sređeni i mrtvi ozbiljni. Šteta. Nikada nismo preterano vrednovali sami sebi.

Inače, postoje dve verzije slike „Vesela braća, jadna im majka“, jedna manja, koja je ostala u vlasništvu porodice, i veća, poznatija, veličine 82 sa 122 centimetra, koja se nalazi u Narodnom muzeju, u Beogradu u kojem je bila deo postavke na slikarevoj prvoj ovdašnjoj velikoj samostalnoj izložbi, održanoj u „dvoranama naše građanske kasine“, kako su pisale „Male novine“ juna meseca 1888, očevidno se silno ponoseći Predićem, ali i Jovanovićem, koji je tih dana svojom „Krvnom osvetom“ na međunarodnoj izložbi u Mihnenu oduševio tamošnju publiku i „celu izložbu zadičio“. O tome svedoče i uvodne reči njihovog izveštaja sa Predićeve izložbe: „Prvo već dužnost novinarska a za tim šovinističko častoljublje, pozvalo nas je da u dva tri maha posetimo izložbu našega mladoga i darovitoga umetnika g. Uroša Predića...“ Ukažimo na to, da oni tada nisu mogli znati u kakve će se gorostate srpske umetnosti njih dvojica pretvoriti.

Nekoliko meseci nakon te izložbe, novosadski almanah „Orao: veliki ilustrovani kalendar“, koji je Predić u gorenavedenom citatu pominjao, u svom je izdanju za 1889. godinu (petnaestu svog postojanju), pod uređivačkom palicom Stevana V. Popovića, na svojoj 124. strani doneo sledeći tekst: „Druga Predićeva slika: ’Vesela braća (žalosna im majka)’ — je doista tužna. Vesela braća pila su celu noć. Jesenje sunce tek što se nije promolilo kroz često granje dudova i brestova. Svinjar izjavljuje svoje krdo, duva u rog pa šljapa teškim korakom po glibu. Petao poji na senjaku, golubovi izleću iz svojih gnezda, naježili se pa čekaju da ih sunce ogreje — a na starom nabijenom komšijskom zidu leži matori ’belov’ i ne mičući se sa svoga suhoga i vrućega mesta laje promuklim glasom na veselu braću — bekrije koji gaze duboko blato po sred ulice bojeći se, da pored kuća i nehotice se očešu o zid ili o kakav drugi predmet.

Vesela braća, Uroš Predić, Slikarstvo, Istorija umetnosti, Srpsko slikarstvo, Banat, Orlovat

„Vesela braća, jadna im majka“, Uroš Predić, 1887, detalj. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Narodni muzej/Gmihail/Свифт

Gajdaš najtrezveniji, ide napred u mesto da ide za njima, jer je svaki red poremećen. Onaj brat što ga vode ko deveri snahu častio je — kupio čovek nov ’doroc’ pa je u redu da plati i ’alvaluk’ — a što će to izneti tri puta više nego što vredi doroc ko bi još i za to pitao. Onaj bos momak s leve strane još je mlad i neuk ali sav je izgled da će se doterati pa će biti još gori i od onoga s desne strane — koji u ovaj mah slučajno prolazi pored svoje, opale otkrivene, puknute i poduprte, ćorave kuće. Jadna žena izišla pred kuću jer je po alakanju poznala svoga nesretnika pa kad ne moga da ga svrati kući a ona mu preti batinom, daće ona njemu samo dok se vrati. Ali ne haje ’braca’ što mu njegova ’kuga’ preti nego je pozdravlja veselo šeširom.

Kroz donje okno prozora od kuće na desnoj strani gledi jedna radoznala devojačka glava — ko li se to prati sokakom, da nisu momci i njen momak u društvu? Na istoj kući vidi se obrnuta tabla sa natpisom: ’Szeszfőzde’ (rakidžinica). Levo dole u ćošku vide se na nekom đubrištu svakojaka parčad i ostatci od čini. Dublje u avliji vidi se hambar bogatoga suseda, izvesno Čivutina ili Švabe, koji je Srbinu nesretniku oduzeo gotovo ceo ’grunt’. Svako će na prvi pogled razumeti ovu sliku. Njome je umetnički prikazano propadanje Srba u ovim krajevima — humorom od koga nas groza hvata.

Ovako ispisuju svoje misli samo pravi umetnici. Uroš Predić je pokazao slikama koje je izložio da je srpski umetnik koji crpi motive iz života našega naroda — a zna da umetnost nije luksuz nego da je vrlo važno sredstvo za obrazovanje naroda, za gajenje plemenitijih strasti čovečje prirode. U malenoga naroda, kao što smo mi Srbi, mora i umetnost da bude tendenciozna. Predić je svojoj kičicom pošao pravcem kojim će moći neizmerno koristiti svome narodu pa ipak da ne poturi ideale koji mu lebde pred umetničkim duhom.“

Gorenavedene reči Uroša Predića, kojima je objasnio kako je nastala slika i kako su orlovatski seljaci u krčmi na nju reagovali, odnosi se upravo na izdanje „Orla“ iz kojeg je došao ovaj citat, koji je pratio sliku „Vesela braća, jadna im majka“. Oduševljenje seljaka pokazuje da sam propratni tekst, po svemu sudeći, nisu ni pročitali. Da jesu, možda im ne bi to bilo baš toliko zabavno.

Video: Od devojke baba u svega par koraka

(P. L.)

Komentari

  • Đura

    Bože, zanima li još nekoga klasična umetnost.Realizam,slike iz prošlosti,stare kuće pokrivene trskom, blatnjav put, vesela družina i gajde koje su verovatno ostale od Kelta koji su živeli na ovom prostoru.Zar su zanimljiviji rialiti i starlete?Druge zemlje se ponose svojim Van Gogom, Gogenom,Rubensom, Da Vinčijem i mnogim drugim klasicima.

  • KK

    VELIKI UMETNIK, u jednom trenutku je zaustavio i snimio zivot nasih seljaka paora .Izreka da slika govori vise od 1000 reci, ovo je pravi primer!!!

Preporuka sa Weba

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima