• 1

Van Gogovo uho i onesvešćena prostitutka u bordelu: Kratke anegdote iz života velikih umetnika

Sve je počelo svađom sa Polom Gogenom, koje je možda Teo van Gog, brat slavnog slikara, dugovao neke pare. Završilo se tragedijom

  • 1
Slikarstvo, Umetnost, Istorija umetnosti, Postimpresionizam

„Ru de Mulen“, Anri de Tuluz-Lotrek, 1894. Slika prikazuje medicinsku inspekciju u bordelu u toj ulici. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/National Gallery of Art, Washington, D. C., online collection

Čitanje o zgodama i nezgodama velikih umetnika idelan su način da se uđe u Novu godinu, koja bi svakome trebalo da bude produktivnija nego prethodna. Nisu, niti mogu, svi da budu umetnici, ali životi velikih umetnika znaju da inspirišu i da na stvaralaštvo podstiču ljude raznih zanimanja, zbog čega smo ovoga četvrtka sabrali anegdote iz života, ne jednog, već pet slavnih slikara iz prošlog i pretprošlog stoleća.

Zlatne ribice Tuluz-Lotreka

Priča kaže da je Anri de Tuluz-Lotrek (1864—1901) toliko uživao u društvu svoje porodice i prijatelja, da im je redovno priređivao večere, kom prilikom je za njih kuvao svoje, i njihove, omiljene specijalitete. Ali nikako nije mogao da ih primora da se zadrže koliko je njemu bilo po volji, niti da se opuste onoliko koliko je on želeo. Zato je jednom prilikom došao na genijalnu zamisao: u bokale sa vodom ubacio je zlatne ribice, kako bi svi bili prinuđeni da piju vino. Na taj način je osigurao svačije pijanstvo, što znači da se nikome više nije žurilo kući. Izgleda je s tom praksom i nadalje nastavio.

Van Gogovo uho

Vinsent van Gog (1853—1890) poznat je, ne samo po svojim slikama koje su nakon njegove smrti počele da dostižu astronomske cene, pa danas spadaju u red najskupljih u istoriji umetnosti, već i po tome što je sebi odsekao uho (čitavo uho, ne deo). Ili je uho izgubio u tuči sa svojim drugom i postimpresionističkim saborcem Polom Gogenom, kojem je Vinsentov brat Teo možda dugovao novac; Gogen je svedočio da ga je Van Gog jurio sa brijačem u ruci, valjda se plašeći da će ga ovaj napustiti, ali priča o tuči verovatno nije tačna.

Slikarstvo, Umetnost, Istorija umetnosti, Postimpresionizam

„Autoportret sa povijenim uhom“, Vinsent van Gog, januar 1889. u Arlu. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/The Courtauld Institute of Art

Nakon što je, kako god, izgubio uho, Van Gog je uradio nešto još luđe i bizarnije: stavio je zavoj preko rane, umotao odsečeno uho u papir, i odšetao do bordela, u kojem je, skupa sa Gogenom, bio redovna mušterija, da bi ga poklonio omiljenoj prostitutki, koja je momentalno pala u nesvest. Samog Van Goga je policija takođe onesvešćenog pronašla sutradan i odvela u bolnicu.

(Digresija: Neke će možda zaboleti ovo „uho“, ali valja naglasiti da pravopis srpskog jezika dozvoljava i „uho“ i „uvo“, s tim što je „uho“ svakako pravilnije, budući da pravilna množina glasi „uši“ a ne „uveta“, i da imamo „ušnu“ a ne „uvnu školjku“. Toliko.)

Dalijev tanjir

Brojni istaknuti nadrealisti počeli su već krajem tridesetih godina da o Salvadoru Daliju (1904—1989) pričaju u prošlom vremenu, kao da je mrtav, čak su ga izbacili iz svog pokreta, zato što se po njihovom mišljenju isuviše komercijalizovao, što je mnogima među njima smetalo budući da su bili blisko povezani sa Francuskom komunističkom partijom, pa je njegov prelazak na tlo omražene Frankove Španije 1948. samo dodatno produbio jaz između njih i njega. Ali Dali jednostavno nije mogao bez svoje Španije, i još konkretnije — bez svoje Katalonije, te španske nevaljale pokrajine, gde je ostao do kraja života.

Salvador i Gala Dali

Salvador i Gala Dali. Foto: Profimedia/AFP

Rođen u Figerasu, u unutrašnjosti Katalonije, te se godine preselio u selo Portljigat, nadomak gradića Kadakesa, na samom severu katalonske obale, gde je živeo sa svojom ruskom suprugom Galom. Kitnjasti umetnik, tvorac čuvenog logoa „Čupa-Čupsa“, decenijama je bio stalni gost jednog restorana; jednom prilikom je došao sam, seo za sto u uglu i naručio riblju čorbu.

Kada je jelo stiglo, skočio je na noge, uzeo tanjir i zveknuo ga o sto, povikavši: „Ja sam Dali!“. Tanjir se razbio u paramparčad, a crvena tečnost isprskala i sto i sve okolo. Nakon nekoliko trenutaka neprijatne tišine, praćen pogledima zaprepašćenih gostiju i osoblja, slavni slikar je počeo da se potpisuje na komade tanjira, na veliku radost svih prisutnih, čime je svoj iracionalni akt „pretvorio u umetnost“.

Matisove makaze

Anri Matis (1869—1954) je već 1919. prvi put koristio papirne isečke u svojoj umetnosti, ali je uglavnom to radio kako bi što bolje osmislio svoje slike, da bi pravilnije shvatio željenu kompoziciju, kolorizaciju i kontrast, pre nego što sve stavi na platno. Ali kako su godine prolazile, stizala ga je starost, oboleo je i od raka, koji mu je uspešno operisan, ali koji ga je ostavio nepokretnim, pa je slikanje postalo fizički prezahtevno.

Slikarstvo, Umetnost, Istorija umetnosti

Anri Matis u svom ateljeu 13. maja 1913. godine. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Alvin Langdon Coburn/digitalgallery.nypl.org

A ideja mu nije manjkalo, kao ni poriv za stvaranjem! Jednom prilikom je zato odlučio da „naslika“ nešto baš od tih isečaka, pa je zgrabio makaze i dao se na posao; pošto je kolaž obeležio poslednju dekadu njegovog života, uspeo je da od njega napravi umetničku formu „po sopstvenom pravu“, budući da je ranije to samo povremeno služilo umetnicima poput Pikasa, Braka i Hane Heh, često samo kao ispomoć i dodatak slikama.

Sezanov prijatelj

Pol Sezan (1839—1906) i Emil Zola (1840—1902) bili su prijatelji iz detinjstva, budući da su se upoznali u Eks-an-Provansu, gde je Sezan rođen a Zola doselio kada mu je bilo tri godine. Moguće je da su se poznavali i pre srednje škole, ali je po svemu sudeći do prvog susreta došlo baš tamo, kada je slavnom slikaru bilo trinaest a slavnom piscu dvanaest godina (postojao je i treći član ekipe, Batistan Baj, budući profesor optike i akustike, zbog čega su bili poznati kao „Les trois inséparables“, tj. „nerazdvojna trojka“); uglavnom, bili su kao braća rođena.

Slikarstvo, Umetnost, Istorija umetnosti, Postimpresionizam

„Planina Sent-Viktuar i Crni zamak“, Pol Sezan, između 1904—1906. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Google Cultural Institute

Za Zolu, Sezan je bio snažan izvor inspiracije, pa je četrnaesti roman iz njegovog poznatog ciklusa „Rugon-Makarovi“, „Delo“ (franc. L'Œuvre) iz 1886. godine, predstavljao fiktivnu priču o piščevom prijateljstvu sa Sezanom, i tačni prikaz pariskog umetničkog sveta sredinom 19. stoleća. Glavni lik, Klod Lantije, umetnik koji ne može da ispuni svoj potencijal i kojeg društvo ne razume, previše je po brojnim svojim odlikama ličio na Pola Sezana, zbog čega je između njih prestala svaka korespondencija nakon što mu je Zola poštom poslao rukopis, a ovaj mu se na tome uljudno ali „enigmatično“ zahvalio u vlastitom pismu datiranom na 4. april 1886.

Ili se bar tako mislilo! Izgleda je pre par godina otkriveno jedno pismo iz naredne 1887, ali teško je to uzeti kao svedočanstvo o nastavku prijateljstvu, kao što bi neki želeli da prikažu. Međutim, kada je Zola preminuo šesnaest godina kasnije, i kada je vest o tome stigla do Eksa, Sezan se zatvorio u sobu i plakao. Satima je baštovan mogao da ga čuje kako zavija.

Video: Ako ste se danas oduševili oslikanim izlogom u vašem gradu, Jelena je zaslužna za to

(P. L.)

Komentari

  • vaske

    Prije će biti da je odsekao uho zbog tinitusa. Ali ok...

Preporuka sa Weba

by Content Exchange

Google preporuke

Najnovije vesti

Dozvoljavam da mi Telegraf.rs šalje obaveštenja o najnovijim vestima