Veliki a kod nas malo poznati svetski slikari: Danas govorimo o Đorđu de Kiriku

Đorđo de Kiriko je rođen 10. jula 1888. u Volosu, u Grčkoj, a umro 19. novembra 1978. u Rimu, u Italija, kao italijanski slikar dalekog grčkog porekla s obe strane.

Naime, majka mu je bila đenovljanska baronica grčkog porekla iz Smirne a otac sicilijanski baron grčkog porekla sa Rodosa, odakle su njegovi stigli 1523. zajedno sa 4.000 drugih grkokatoličkih porodica. Ali se slučajno rodio u Grčkoj: u to vreme otac je kao inženjer gradio prugu u Tesaliji.

Preporučujemo

Nakon studija umetnosti u Atini i Firenci, De Kiriko se 1906. preselio u Nemačku gde je upisao minhensku Akademiju lepih umetnosti. Njegov rani stil bio je pod uticajem slika Arnolda Beklina i Maksa Klingera, koje spajaju fantastično sa svakodnevnim.

Do 1910. živeo je u Firenci, gde je započeo jedinstvenu seriju pejzaža, uključujući „Enigmu jesenjeg popodneva“ (1910), u kojoj duge, zlokobne i nelogične senke, koje bacaju nevidljivi objekti na prazne gradske prostore, stoje u oštrom kontrastu s jasnom, blistavom svetlošću koja je prikazana u mračnim zelenim tonalitetima.

Dve osobe posmatraju sliku „Arijadna“ italijanskog slikara Đorđa de Kirika iz 1913, tokom prve ikada retrospektivne izložbe njemu posveće u Francuskoj, u pariskom Muzeju savremene umetnosti od februara do maja 2009. godine. Foto: FRANCOIS GUILLOT / AFP / Profimedia

Preselivši se 1911. u Pariz, De Kiriko je svojim dvosmisleno zlokobnim prikazima pustih trgova zadobio divljenje Pabla Pikasa i Gijoma Apolinera.

U delima kao što su „Gatačka nagrada“ (1913) i „Misterija i melanholija ulice“ (1914), imamo klasične statue, tamne arkade i male, izolovane figure koje su nadjačane sopstvenim senkama i strogom, pritiskajućom arhitekturom.

Godine 1915. godine De Kiriko je mobilisan u italijansku vojsku i stacioniran u Ferari, gde je nastavio da stvara, modifikujući svoj raniji stil karakterisan gušćim grupama neuskladivih objekata. Pošto mu je dijagnostikovan nervni poremećaj, upućen je u vojnu bolnicu, gde je 1917. upoznao Karla Karu; njih dvojica su razvili stil koji su nazvali metafizičko slikarstvo.

Dve osobe posmatraju sliku „Stanica Monparnas (Melanhija odlaska)“ italijanskog slikara Đorđa de Kirika iz 1914, tokom prve ikada retrospektivne izložbe njemu posveće u Francuskoj, u pariskom Muzeju savremene umetnosti od februara do maja 2009. godine. Foto: FRANCOIS GUILLOT / AFP / Profimedia

U De Kirikovim slikama iz ovog perioda, kao što su „Velika metafizička unutrašnjost“ (1917) i „Vidar“ (1915), boje su svetlije, a krojačke lutke, kompasi, biskviti i slike na štafelajima imaju misteriozno značenje unutar zagonetnih pejzaža ili enterijera.

Element misterije u De Kirikovim slikama je opao posle 1919, kada je počeo da se interesuje za tehničke metode italijanske klasične tradicije. Na kraju je počeo da slika u realističnijem i akademskom stilu, pa se 1930-ih razišao sa svojim avangardnim kolegama i odrekao ranijih dela.

Doduše, to je možda bilo povezano i sa zvaničnom umetničkom politikom fašističke Italije, koja je postajala sve konzervativnija. Ali je njegovo ranije metafizičko slikarstvo već ostvarilo snažan uticaj na nadrealiste, i generalno na istoriju umetnosti XX veka.

(Telegraf.rs)