Nebojšina razredna: Moja najveća želja vezana je za njega, za anđela u trećoj klupi do prozora...

"Nebojša je ličio na malog anđela, imao je dužu kosu, kovrdžavu, i uvek je bio duhovit i nasmejan...", sa tugom u glasu počinje priču gospođa Svetlana Panić Ninković, nastavnica u penziji koja je bila razredni starešina velikanu srpskog glumišta Nebojši Glogovcu.

Preporučujemo

Uspeli smo da je pronađemo u Pančevu gde je nekada davno došla da predaje, a potom se udala i ostala tu da živi. Danas se, kaže, ne bi vraćala u Beograd. Našu ekipu ugostila je u svom domu. Tokom razgovora su joj nekoliko puta zasuzile oči, ali nije zaplakala.

Kako nam je rekla, uvek će pamtiti svoje prvo razredno starešinstvo, a danas joj je najveća želja da istraje u onome što je i započela - da Kulturni centar u Pančevu nosi ime po pokojnom Nebojši.

• To je bilo vaše prvo odeljenje, prvo razredno starešinstvo. Kakav je bio Nebojša?

- Kad sam se zaposlila, sećam se, 31. avgusta sam došla iz Engleske, a 1. septembra sam došla da radim. Nisam znala ni gde mi je škola. Kolege su već izabrale svoj razred, ja sam dobila razred učiteljice Kate, kojoj je isto to bio prvi razred, i baš sam čula da su najnemirniji bili, svi, ceo razred. Ali, eto, nekako smo se uklopili. Imala sam i tremu, naravno, i sve, ali recimo pamtim gde je sedeo, da je sedeo u redu do prozora, treća klupa... Ne znam zašto to pamtim... Uvek je imao dara za humor i da se nasmeje, da napravi vic, i bio je odličan učenik.

Svetlana Ninković, Foto: Marko Jovanović

• Da li je bio nestašan kao dete?

- Pa bio je, bio je, ali je to bilo, naravno, u granicama i lepog vaspitanja i odgoja, i uvek je bilo kako treba. Recitovao je, uvek je prekrasno recitovao! Sećam se i dijaloga koje smo imali... uvek je, onako, baš strastveno to glumio, još u ono vreme.

• Koji predmet mu nije baš išao?

- Koliko se sećam to je bila matematika, ali je bio odličan đak! Svi su mu išli dobro, bio je dobar đak, da. Bio je inteligentan... On je inteligentno dete bio i ostao. Fizički se menjao, naravno, a nikad više nije imao tako dugu kosu u loknama. On je imao prirodnu kovrdžavu kosu, ali te dužine... ne sećam se da je ikad više imao. Sećam se tih uvojaka... Uvek me je podsećao na malog anđela.

• Da li su devojčice bile zaljubljene u njega, je l' bio omiljeni?

- Jesu, jesu, kako da ne! Naravno da je imao i simpatiju i veliku ljubav, ona je bila iz Pančeva, ali sad ne bih o tome.

Nebojsa Glogovac, Foto: ATA Images

• Da li ste se viđali nakon što je završio Osnovnu školu?

- Pa viđali smo se, ali retko. Poslednji put pamtim na Slaviji, to što je bilo. Zagrlio me je, poljubio me je... To je bilo, recimo, godinu dana pre njegove smrti. Drugarski me je pozdravio, zagrlio... Mislim da nije toga bilo, da bi mi mnogo lakše, nekako... Kako da se izrazim...da bi mi lakše pala ta smrt. Nisam se dobro izrazila.... Da ga nisam videlaSlaviji, da nije tako odreagovao, da me je zagrlio i poljubio, eto.... To je poslednje....

• Šta vam je rekao tada?

- Ja sam prolazila i kažem: "Zdravo". A, on: "Šta, bre, zdravo?! Dođi 'vamo!". Zagrlio me je, poljubio, pitao: "Kako si?"... "Dobro sam..." Žurio je, tu su mu bile neke kolege, neko društvo. Rekao je da ćemo se, kad dođe u Pančevo, videti. Eto, te reči kroz maglu pamtim.

- Lepo je izgledao, uopšte nisam ni sanjala, ni mislila da je bolestan. Lepo mi je izgledao, veseo, lepo, sveže. Nije mi ličio na bolesnog, ali sam čula da on nije ni pominjao tu svoju bolest i da nije govorio mnogo o tome.

• Da li su ga svi nastavnici voleli?

- Nebojša je kroz osmeh sve radio, nije dramio i nije bio pesimista u životu. Uglavnom da, jer on je bio jako dobro dete. On niti je bio bezobrazan, niti je bio nekulturan, naprotiv. Bio je onako sladak, simpatičan, ona kosica, one oči. Svakako ne, voleli su ga svi. Ja sam sentimentalna prvo na to moje razredno starešinstvo, znači to ne mogu da zaboravim. Imala sam raznih starešinstava i posle toga, uvek sam volela svoj razred i uvek su mi ta deca ostala u lepom sećanju i dan danas kad se sretnem sa svima njima, uvek su to jako lepi susreti. Ali, to prvo, baš kad sam došla u školu, mlada, poletna, zbunjena, nikad neću zaboraviti.

Svetlana Ninković, Foto: Marko Jovanović

• Da li ste se čuli ili videli sa njegovom Milicom?

- Ne, ne, nisam, ali je pamtim sa sahrane kad me je zagrlila i kad mi je rekla da Sunčica ima 16 meseci. To nikad neću zaboraviti... A bila je baš slatka i lepa... i pretužna.

• Kakav je bio u engleskom, koji ste vi predavali?

- O, super, super! Super išao mu je engleski, išli su mu jezici. Pa, u principu, svi predmeti su mu išli, on je bio inteligentno dete. Sreli smo se kad je upisao psihologiju, on je prvo psihologiju upisao i, recimo, mene je to malo iznenadilo. Mislila sam, nekako, u sebi da mu to ne leži, da je za nešto drugo. Tako da, posle kad sam čula da je upisao glumu, e tu se nisam iznenadila. To mi je nekako ležalo Nebojši, baš je bio za to. Zaista se unosio u sve svoje uloge, on se dušom unosio. On je bio glumčina, on nije bio glumac. I jako bi mi bilo žao, strašno žao, da se ovaj naš Kulturi centar u Pančevu ne zove Kulturni centar "Nebojša Glogovac". Mislim da bi se jako ogrešili o njega i o sve nas, da se tako ne zove.

- To smo pokrenuli leta 2018. Skupili smo potpise, skupili smo preko 3000 potpisa. Posle nam je rečeno da treba nekih 6000 i tako dalje, ali videćemo šta ćemo uraditi. Kad smo mi čuli da treba 6000 potpisa, znate, onda smo mi stali isto, jer mi se bojimo da nas ne vrate i da ne kažu "Ne može!". I onda smo tu nekako stali, međutim, sad smo se dogovorili da predamo tako kako je, sa tolikim brojem koliko ima. Pa, videćemo, nije ovo stranka, za stranku treba više, a mislim da je ovo sasvim dovoljno.

Nebojsa Glogovac, Foto: ATA Images

• Koji njegov film, nakon njegove smrti, najviše volite da odgledate?

- Posle njegove smrti nijedan... Inače najviše, nekako, volim "Nebesku udicu" , ali posle smrti nijedan. Kanal promenim kad vidim njega na televiziji. Jako me rastuži. Ta mladost me rastuži, taj njegov polet kad je glumio, njegovo unošenje... Ne mogu da zamislim da takav jedan talenat i glumčina, da ga nema. Zamišljam ga u klupi, u tom redu do prozora...

• Da li vam je žao što mu tada, kada ste se poslednji put sreli, nešto niste rekli?

- Volela bih da sam znala da je bio bolestan i onda da ga, nekako, nateram da pođe na lečenje, eto to bih volela. Jer, ne verujem da samo ja nisam znala, mislim da mnogi nisu znali. Čak mislim da ni on nije sve na vreme preduzeo i da je to malo olako shvatio, to mi je žao.

- Prošle subote sam išla na groblje i svratila sam kod Nebojše na grob. To je bilo sad, blizu godišnjice. Išla sam sa mojom unukom, sa ćerkom, zetom, išli smo na grob moga muža i onda prolazimo pored Aleje , pošto je on tu sahranjen. Moja ćerka je pravila neke mafine i onda sam ja uzela za Nebojšu i, eto, ostavila sam mu na grobu, da se malo zasladi...

Na kraju, Nebojšina razredna nam je obećala da će istrajati u nameri da Kulturni centar nosi ime "Nebojša Glgoovac".

- To je moja najveća želja i istrajaćemo, i biće! - završila je.

(Ivana Cicović, i.cicovic@telegraf.rs)