Promovisana monografija o reditelju i književniku Živojinu Žiki Pavloviću

Foto: Zorana Mandić/ATAImages

Promocija monografije posvećene velikom srpskom i jugoslovenskom reditelju i scenaristi Živojinu Pavloviću (1933-1998), povodom 90 godina od njegovog rođenja i 25 godina od smrti, održana je sinoć (28.11.) u sali „Makavejev” Jugoslovenske kinoteke u Beogradu.

Na promociji su govorili urednici monografije – Marjan Vujović i Varja Močnik, kao i autori tekstova: Goran Gocić, Ivana Kronja i Saša Radojević.

Preporučujemo

Monografija je nastala kao zajednički projekat Jugoslovenske kinoteke i Slovenske kinoteke iz Ljubljane, gde je Živojin Pavlović ostvario značajan deo svoje karijere.

Knjiga je objavljena u dva izdanja, na srpskom i slovenačkom jeziku.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić u svom uvodnom govoru naveo je da je obeležavanje 90 godina od rodjenja i 25 godina od smrti reditelja Pavlovića bio prigodan povod za nastanak ove monografije, druge knjige o njemu ove godine, a prethodnu je objavila edicija Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije (LIFFE).

Prema Pantelićevim rečima, o autoru kakav je Živojin Žika Pavlović ima toliko toga da se kaže, zato je pred nama i nova knjiga o njemu.

“Mračna slika sveta, prljavi prostori u kojima se nalaze junaci, naličje margine jednog društva, sve su to odlike njegovog stvaralaštva u filmovima. I koliko god bili teški i gorki, mi ne želimo da prestanemo da gledamo te filmove Žike Pavlovića, jer znamo da se u njima krije duboka istina. Nova monografija iako nije definitvni sud o Pavloviću, jeste opsežan pokušaj da se njegovo delo sagleda iz novog ugla”, zaokružio je svoj govor Pantelić.

Foto: Zorana Mandić/ATAImages

Eseje o različitim aspektima stvaralaštva, poetici i etici Žike Pavlovića, nagrađivanog, i istovremeno zabranjivanog umetnika, svestranog autora - književnika i slikara, napisali su Goran Gocić, Ivana Kronja, Greg Dekjur, Saša Radojević, Zdenko Vrdlovec, Andrej Šprah i Nace Zavrl. Pavlović se smatra za jednog od najistaknutijih autora Crnog talasa, višestrukog dobitnika Zlatnih arena na festivalu u Puli, laureat festivala u Veneciji za film “Zaseda” (1969).

Urednik monografije i upravnik Muzeja Jugoslovenske kinoteke Marjan Vujović je naveo da je ideja nastala u saradnji dve Kinoteke iz Srbije i Slovenije, te da je dobrim delom zaslužan i književnik Aleksandar Gatalica, kao inicijator projekta, ispred Ambasade Srbije u Ljubljani.

Vujović je otkrio da je već održana prva promocija knjige u izdanju na slovenačkom jeziku, u glavnom gradu Slovenije, i da je nedavno uprilišena retrospektiva filmova Živojina Pavlovića u Jugoslovenskoj kinoteci. Usled velikog interesovanja publike, opus njegovih filmova će biti ponovo emitovan sredinom decembra u Kinoteci.

Varja Močnik ispred Slovenačke kinoteke u Ljubljani, primetila je da danas sve manje ima kulturnog dijaloga, da je sve više monologa tog tipa, te da je “zato ova saradnja u vidu kulture dve zemlje veoma značajna i dragocena”.

Ona smatra da monografija o Pavloviću nije samo knjiga, već da je retrospektiva filmova velikog autora u Sloveniji nešto tako uzvišeno, “da je mene skroz promenilo”.

“Neke filmove sam gledala po prvi put na velikom platnu i bila očarana. Gledajući “Budjenje pacova” u bioskopu je nešto sasvim drugo u odnosu na mali ekran, nezamislivo, neuporedivo. Živojin Pavlović je bio izuzetan reditelj, srpski, jugoslovenski, slovenački, i smatram da se kulturno-politički prostor može razumeti u životu i stvaralaštvu prema toj okolini u kojoj je radio”, naglasila je Varja Močnik.

Foto: Zorana Mandić/ATAImages

Nagradjivani književnik, publicista i novinar Goran Gocić se fokusirao na odnos reditelja Pavlovića i pisca Pavlovića, jer je Živojin imao praktično dve paralelne karijere, i obe izuzetno uspešne. Kao da je imao više života, tek on je u svom ogromnoj kolekciji objavio na desetine dela, knjige pripovedaka, zbirke novela, proze, eseja, razgovora, uspešne romane kao “Zadah tela”, “Hajka”, “Lapot”, knjigu epistolarne proze “Voltin luk” (sa Goranom Milašinovićem, 1996), dnevnike.

Gocić je primetio da je književno stvaralaštvo Živojina Pavlovića gotovo nepregledno, da je to jedan gigantski opus, te da je svoje romane pretvarao u filmove.

“Eto, recimo roman “Hajka” delovalo mi je nemoguće da može da se snimi kao film. Više puta sam čitao i rekao sebi, ma nema šanse. Onda sam gledao film i video da je Žika od te knjige napravio akcioni film. Nije mi izgledalo da to tako treba da se radi. Onda sam posle dugo godina ponovo seo da pročitam taj roman i posle odgledao film “Hajka” i shvatio da je to jedini idealan način kako može da se adaptira taj roman za platno”, rekao je Gocić.

On je primetio da je Pavlović svoja scenarija uspevao da “vrati” u roman, ali i da romane pretvara u film, te je istakao da se kroz istoriju jugoslovenskog i srpskog filma može videti da se sedma umetnost skoro 80 % oslanja na književnost, “kao na neku vrstu štake, što je baš bizarno, da film toliko ne može bez knjige”.

Nagradu “Isidora Sekulić“ za kreativno spisateljstvo Pavlović je osvojio za knjigu pripovedaka „Dve večeri u jesen“ (1967), Andrićevu nagradu za takodje zbirku pripovedaka „Kriške vremena“ (1993), dok je dvostruki laureat NIN-ove nagrade za romane - „Zid smrti“ (1985) i „Lapot“ (1992).

“Bio je tragičar po opredeljenju. Recimo “Budjenje pacova” se smatra da je komedija, a toliko je mračan film. On je imao tragiku i komediju u isto vreme. Zato je stvarao tragikomediju, to mu je bila specijalnost. Ti filmovi uspevaju da zarobe sav apsurd naše stvarnosti. Drugi reditelj bi možda scenario za “Budjenje pacova” napravio kao lakrdiju, ali ne i Žika Pavlović. Kod nas je najveći dramski pisac Dušan Kovačević upravo pisao uvek tragikomedije, kao i Branislav Nušić”, zaključio je Goran Gocić.

Filmogafiju Živojina Pavlovića čine sledeći naslovi: “Žive vode” (omnibus Kapi, vode, ratnici, 1962) “Obruč” (omnibus Grad, 1963, zabranjen), “Neprijatelj” (1965), “Povratak” (1966), “Buđenje pacova” (1967), “Kad budem mrtav i beo” (1968), “Zaseda” (1969), “Crveno klasje” (1971), “Let mrtve ptice” (1973), “Pesma” (TV serija iz 6 epizoda, 1974),, “Hajka” (1976), “Doviđenja u sledećem ratu” (1980),, “Zadah tela” (1983), “Na putu za Katangu” (1987), “Dezerter” (1992), “Država mrtvih” (1998, posthumno završio Dinko Tucaković, 2002).

Foto: Zorana Mandić/ATAImages

Filmološkinja Ivana Kronja je naglasila da je njoj Živojin Pavlović bio jedan od njenih omiljenih reditelja i pisaca sa značajnim velikim delima.

U svom tekstu za monografiju, Kronja je pisala o njegovom stilu i izdvojila autora da je bio jedan od najboljih filmskih stilista, da je stvarao film noir, film potere i film putovanja.

Kronja je uporedila Pavlovića sa značajem jednog Ingmara Bergmana i Mikelandjela Antonionija, sa bogatim karijerama tog švedskog i italijanskog reditelja.

Ona je podsetila na njegov veliki uspeh sa svojevrsnom trilogijom slovenačkih ostvarenja “Crveno klasje”, “Let mrtve ptice” i “Doviđenja u sledećem ratu”, da bi se tada nadovezala ponovo Varja Močnik, i osvrnula na njegov poslednji film.

Radni naziv bio je “Janez” prema drami Siniše Kovačevića, koji je napisao i scenario, a kasnije je promenjeno ime u “Država mrtvih”. Glavni junak je Slovenac, oficir JNA, kome se ruši porodica dok se istovremeno raspada zemlja, a glavnu ulogu je u filmu imao upravo slavni slovenački glumac Radko Polič (1942-2022).

Scenarista, dramaturg, urednik na RTS-u Saša Radojević prisetio se druženja sa Živojinom Pavlovićem koji mu je bio profesor filmskog scenarija na Fakultetu dramskih umetnosti.

“Donosio sam mu filmove koji njemu nisi bili dostupni svima, tako da sam ja uspevao da nabavljam VHS kasete u vreme piraterije. Kako smo živeli blizu u komšiluku, često smo se vidjali, on je voleo da to bude u pola osam ujutru. Sve je pratio od novih filmova, sve ga je zanimalo, pa smo se družili često oko toga”, rekao je Radojević.

On je detaljno analizirao filmove Žike Pavlovića i napomenuo dva uzvišena dela “Kad budem mrtav i beo” i “Bušenje pacova” koji su potpisali Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara kao uspešan scenaristički tandem, koji su stvarali junake sa margine, kao antijunake.

Radojević je napomenuo da je lik Džimi Barka bio popularan u filmu “Kad budem mrtav i beo” u tumačenju glumca Dragana Nikolića, te da je Pavlović bio autentični predstavnik Crnog talasa, i naslanjao se na literaturu “Bitnika” (Bit generacija, pokret književne subkulture 1950-ih godina, nazvani kratko “Bitnici”).

Nakon promocije prikazana je digitalno restaurisana kopija Pavlovićevog filma „Buđenje pacova“ (1967), urađena u okviru projekta “A1 Kinoteka”.

Publika će takođe imati ekskluzivnu priliku da vidi delove digitalno restaurisanog filma „Zaseda“ (1969), koju Jugoslovenska kinoteka priprema u okviru evropskog projekta „Sezona filmskih klasika“. Premijera nove kopije biće emitovana 28. decembra, na dan prve filmske projekcije u svetu – u Parizu 1895. godine.

Ovo veče prikazana su dva kratka inserta iz “Zasede” kao uvod za datum 28.12. u Kinoteci.

U publici su bili i njegova deca glumica i pozorišna rediteljka Milena Pavlović i režiser Nenad Pavlović. Ćerka Milena je režirala predstavu “Raslo mi je badem drvo” (2016) prema istoimenom romanu (1988) njenog oca, za njen matični teatar Beogradsko dramsko pozorište, dok je sin Nenad skoro snimio film “Trag divljači” (2022) po tom romanu (1991) od oca.

Nagrade tokom karijere koje je Pavlović osvojio jesu: „Srebrni medved“ za režiju na festivalu u Berlinu i „Zlatna arena“ za režiju na filmskom festivalu u Puli za film „Buđenje pacova“ (1967), „Velika zlatna arena“ na filmskom festivalu u Puli i „Prva nagrada za najbolji film“ na festivalu u Karlovim Varima (Češka republika) za film „Kad budem mrtav i beo“ (1968), nagrada na festivalu u Veneciji za film „Zaseda“ (1969), „Velika zlatna arena“ i „Zlatna arena“ za režiju na festivalu u Puli za film „Crveno klasje“ (1971), „Zlatna plaketa“ za scenario, prema literarnom delu na festivalu u Berlinu za film „Crveno klasje“" (1971), „Zlatna arena“ za režiju na festivalu u Puli za delo “Hajka” (1976), „Velika zlatna arena“, „Zlatna arena“ za režiju i „Zlatna arena“ za scenario na festivalu u Puli za film „Zadah tela“ (1983) prema svom romanu.

(Telegraf.rs/Tanjug/Ivan Makragić)